Општинске новине

7*

Портрети београдских уметника

X Вајар Тома Росандић

Аутопортре Томе Росандића (Оригинал у гипсу налази се код аутора, а одливи у бронзи у Музеју Кнеза Павла у Београду и галерији Уфичи у Фиренци) Иако многи, особито западно-европски, ликовни критичари сматрају да је Иван Мештровић најзначајнија вајарска личност данашњице уопште, — уважени холандски књижевник и ликовни критичар Ј. Р. Ван Стиве, у својој доста опсежној студији о Томи Росандићу, која је изишла у угледном амстердамском часопису „Елсевиерс" (Септ. 1927 г.) — тврди да би Росандић већ стекао светски глас, да се његово име није увек налазило у сени мајстора Ивана Мештровића. Стиве одмах на почетку својз студијз каже дословно: „Усу-

ђујем се тврдити да је Росандић већи уметник него Мештровић." А Стиве није једини који тако мисли. И Марсел Шмис, такође угледни холандски критичар, написао је 1932 год. у бриселском часопису „Двадесети век" следеће: „Росандићеве статуе у дрвету, нагих младих жена и младића, његови ниски рељефи, који су тако хармонично компоновани, иду у ред најлепших дела које је створила скулптура. Тајна наклоност води нас да их чак претпоставимо узнемиреним делима Мештровићевим, кога извесна претеривања у изразу одводе до сувише великих слобода према материји, на штету њене пластичн& вредности... Росандић је одмеренији, класичнији, такође моћан, такође изразит. Он не изненађујз на први поглед као Мештровић, али он заноси и задобива, и утисак његовог дела јз сигурно трајнији. У савршенству, у савршенству не само почзтне замисли, него њеног извршења у простору, у њеној савршеној равнотежи, велико дело задобива нас без резерве и ставља се у ред ремекдела." Цитирање ова два пасуса из страних часописа није потекло из моје претеране пажње за све оно што се напише у иностранству „у великом свету" нити из лаке вере да је све оно што се тамо напише — изван дискусије, него из факта да су тај проблем поставили странци, исто онако као што су они а не ми, открили вајарске геније Ивана Мештровића, Томе Росандића и Антуна Аугустинчића. И кад су се појавиле те критике оне нису биле изненађење само за ширу уметничку јавност, него шта више и за, у том погледу, најпозваније државне факторе. Директор Музеја Кнеза Павла, г. Милан Кашанин, на" писао је у сплитском „Новом: добу", у броју од 22 априла 1938 године, говорећи о Росандићу, дословно следеће: „Његова дела су била за иностранство исто тако велико откриће, као што су за нас откриће иностране критике о њему. Мора се признати, да је иностранство, и овог пута раније и боље од нас сагледало пуну вредност једног нашег великог уметника."