Општинске новине

520

Београдске општинске новине

удијенцији, обећао епископу Исаиш да ће прихватити те жеље. Док је епископ Исаија преговарао у Бечу и, најзад, после великих напора и мучних преговора испословао чувену привилегију од 21 августа 1690, Турци су све више потиски вали ћесаревце даље на север. И патријарх, и свештенство, и главари нису смели сачекати Турке у Београду и његовој околини. Морало се с народом прелазити на ону страну Саве и Дунава, у крајеве тако рећи јуче очишћене од Турака. „Попусти бог грех ради наших немилостивому роду агаренскому озлобити нас, пише патријарх Арсеније 17 новембра 1690 цару Леополду I, и не имасмо места ни покоја нигде, него придохмо до Будима и Коморана", где је патријарху епископ Исаија предао царску привилегију од 21 августа 1690. Крајеви кроз које је пролазио српски народ, повлачећи се према Будиму, спадали су у пространи Будимски вилајет, чији су неки санџакати насељени били, још пре ове велике сеобе, српским елементом, јер су се Мађари, у страху од Турака, раније већ били повукли на север. Повлачећи се према Будиму и Коморану, нови дошљаци улазили су у крајеве, у којима се живело скоро истим начином живота као и на Балкану. Једино су крајеви данашње Војводине били, мање више, опустели услед аустриско-турског рата, који је трајао већ неколико година. Како је земља била скоро сва необрађена, страшна глад претила је новим дошљацима, који су се привремено населили у земуницам!а или у зградама плетарама. Али нови дошљаци, социјално већ тада диференцирани, почињу енергичну борбу с угарско-хрватским племством и жупанијама, који никако нису хтели признати привилегијалан положај српскога народа. У жупанијама Ђурској, Коморанској, Стонобеоградској и Весприм^ској тражено је од Срба да дају ратни прирез и десетак с кулуком властели. Срби су се, наравно, опирали, позивајући се на привилегију цара Леополда I. Како су се Срби врло брзо истакли и као трговци и занатлије, жупаниске власти ометали су их на сваком кораку у њихову пословању. Срби су, повукавши се на север, почели да терају своје старе занате и да се занимају трговином. Од заната сретамо се тада у Срба с ковачима, коларима, ћурчијама, терзијама, дунђерим!а, чизмарима, табацима и кујунџијама. Срби су, прешавши у Угарску, пренели собом и своја еснафска уређења, која им је потврђивао патријарх, исто као и у Цариграду васељенски патријарх. Интересантно је писмо патријарха Арсенија III од 15 јула 1697, којим потврђује уређење табачкога еснафа. Између осталога, каже патријарх у писму: „како приходе до нашего смјеренија поштени мајстори руфета табачкога и желаније своје подробно сказаше, како јеште у мирно

време от старине имали су на обичај мајсторско урежденије. Паки по разрушенију и по поколебанију земљи отечествија нашего, како су све своје добро оставили, тако и они свој мајсторски обичај угасе. Јелмаже ниже аште и в чужеј земљи по нешто куће саградише, обаче свој обичај и мајсторско урежденије пожељевше, видевше и от иних руфетов како предел мајсторски имају." Срби занатлије, за најкраће време, показали су толику окретност и умешност да су брзо потиснули домаће са њиховог сопственог тржишта. И трговци, исто тако, освојише брзо пијаце, водећи нарочито трговину с Турцима, особито као трговци с храном и животним намирницама. Економно снажни и јаки, а под утицајем културније средине, Срби већ првих година по доласку, почињу дизати цркве, помишљају на подизање школа и штампарије. Осећајући се вазда као једна целина, Срби као такви свагда иступају према странцима. Када су војни кругови у Бечу током 1693 помишљали да разбију ту целину тако што би Србе разместили по разним пуковима, Срби енергично реагирају. На збору у Баји, на почетку 1694, који су сазвали патријарх Арсеније III и подвојвода Јован Манастирлија, тражили су Срби од цара, осећајући да верска аутономија није довољна да заштити народност, засебну територију т. з. Малу Влашку, т. ј. крај између Саве и Драве. Мала Влашка, под Турцима у XVI и XVII веку доста густо насељена Србима, тражила се по свој прилици стога, што су се оданде најбоље могле одржавати живе везе с балканским Србима под Турцима. Тако се Срби, као једна органска целина, обраћају цару, осећајући сасвим јасно да су они као целина начинили уговор с царем Леополдом I. Захтеву Срба противили су се у првом реду војни кругови у Бечу, али Србе ипак нису смели отворено одбити. Српска помоћ потребна је била у рату с Турцима који је непрестано вођен, иако доста млако. Малу Влашку Срби нису добили, да се не би онде српски елеменат и сувише нагомилао, али је Србима обећан крај између Дунава и Тисе. Срби су, дакле, већ на првим корацима долазили у сукоб с царским властима, али особито с угарско-хрватским властима, које никако не хтедоше признати Србима њихов привилегијалан положај. При томе је и црква,, особито кардинал Леополд Колонић у Бечу, развила веома живу акцију да приведе Србе унијом у крило римокатоличке цркве. Владика јегарски, Јеврем Бањанин, прешао је био на унију, те је патријарх Арсеније III, заједно са српским свештенством, развио необично жив рад да то спречи. Али, патријарх је у том свом раду наилазио на велике тешкоће. Који пут, у часовима малаксалости, патријарх је очајан, скоро резигниран. „Ради наших грехова, пише патријарх московском 1 бољарину