Општинске новине

2*

Београд негдашњи центар великог рибарства

523

Сл. 2. Лицитирање и мерење рибе на Јалији

купљену рибу, одређену да се тај дан искрчми. На који сат после свршене рибље лицитације, ако је вода подесна за рад Ееликог алона, морао се на песковитом мету „Јалија", више дунавског кеја, испод куле Небојше, запазити велики растов рибарски чамац са дугачким дунавским аловом и четири рибара, како је заузео позицију на „торкебу", месту одакле ће се алов почети разбацивати преко Дунава. На „аузнему", месту где ће се алов привући крају и извлачити на обалу, начињен је „лантук", заклон од укосо у земљу побијених мотака и рогозних асура, испод кога су смештене ства-

ри изнесене из чамца: рибарски извештали и поцепани капути, котао „гвоздешак" за аласку чорбу и „драјфус" за држањз котла над ватром, „кобер", кожна кеса са прибором за крпљење алова, џак са хлебом, бардак или флаша са ракијом и др. Кад је све то изнзсено из чамца, рибарски мајстор чији је алов, или његов заступник „мештер", даје знак да почне рад. И рад је отпочињао на начин описан у ранијем чланку. 1 ) Лови се „штренг", т.ј. без одмора до мрклог мрака, кад ћз се аловски рибари на брзу руку прихватити „мајком шњапом" (ракијом), покусати чорбу коју им је на обали, поред „лантука", пред вече скувала која од њихових жена или сам њихов мајстор, па ће се опет продужити рад аловом

Сл. 4. Крупан сом из залеђене тикваре на Јалији

до 2—3 сата после пола ноћи, кад ће се са аловом у чамцу и баркама са уловљеном рибом требати кренути за дунавски кеј на лицитацију рибе, а мет на коме се ловило уступити другоме алову чији буде ред. Али, за време лова, преко целог дана, око „лантука" био је прави вашар. Ситна бела риба није се метала у барку, а пошто ју је при свакоме извлачењу алова било у великим количинама, продавала се на обали буд-зашто свакоме ко је хтео купити. Кафеџије дорћолских кафаница, ашчије многобројних београдских прчварница, сиротиња из свију београдских крајева, разабравши да на Јалији ради велики алов, долазили су на мет са својим котарицама и зембилима и куповали ту белу рибу. Куповали су је готово за бадава, било за новац, било за ракију које за уморне аласе при онако тешком раду никад није било доста. Риба није мерена, већ је купцима давана или исполцем којим се из чамца избацује аловом увучена вода, или шакама, онако од ока. Али у ранија времена било је и сезона у којима је алов на Јалији хватао толико рибе, да се није знало штадасеса њоме ради, јер је ондашњи Београд није могао потрошити. Онда

*) в. четврти чланак.

Сл. 3. Крупни шарани из залеђене барке на Јалији