Општинске новине

Београд негдашњи центар великог рибарства

ШЕСТИ ЧЛАНАК Призори и спене из негдашњих дунавских рибодова Ма да се у Београду стичу две велике риболовне реке, Сава и Дунав, и ма да у Сави риболов није маше издашан но у дунавском риболовном подручју Београда, центар београдског рибарства није никад био на савској, већ од вајкада на дунавској страни вароши, на у раније време чувеној Дунавској Јалији. На београдској савској обали, где је од увек био развијен бродарски саобраћај, где је полазна тачка путничких и теретних бродова, шлепова који Савом или Дунавом стижу у Београд или се одатле крећу у три правца, у Саву, Горњи и Доњи Дунав, и где су државне и приватне зграде допирале до саме стрме обале и спречавале да поред живог путничког и трговинског промета ту буде места још и за рибарски промет, није се морао развијати рибарски живот нити опстати рибарски центар који захтева извесан „животни простор" и ствара се тамо где нађе за то потребне пошдбе. Те су се погодбе од увек биле стекле на Дунавској Јалији и она је још од негдашњег турског рибарства била такав центар за Београд и његово риболовно подручје. На савској страни Београда, од места где се сад утоварује угаљ за бродове, па до данашње велике зграде Београдске Задруге, биле су саме циганске и рибарске колебе, а наспрам

Сл. 7. Прсратно рибарско пристаништа на дунавсиој Јалији

данашње улице Крсмановића, на простору који се звао „Лиман", било је више кафаница у које су долазили само лађари и аласи, српски и турски. Тек су доцније на тој страни уленгерене три тикваре рибарских трговаца Петка Трајановића, Ћор-Пере и Антонија Попа, али ту није никад било ни трага од оног рибарског живота какав је врио на дунавској страни Београда. Кога и данас посао, радозналост или случај нанесу у саму зору на дунавски кеј, ма кога дана то било, видеће на њему призоре и сцене које ће му бити необичне и чудне ако не разуме у чему је ствар. Аласи који су тога јутра, или у вече у очи тога дана ту стигли са својом рибом, пошто су своје мреже распрострли ради сушења на „тиричке", (неколико јаких ракљастих мотака побијених поред саме обале у земљу, са неколико преко тих ракља водоравно постављених дугачких мотака „штица") извлаче своје барке са рибом на обалу или у чамац, приказују рибу купцима, рибарским трговцима, па онда настаје вика и дрека од лицитаната, која се чује и далеко од кеја, на крај Дорћола. А према томе како је данас, може се имати слика о ономе што је било некад кад је на кеј стизало истог јутра по неколико алова, лапташа, мноштво влакароша, струкароша, бубњароша и кецароша са својим баркама пуним рибе и кад се читав један свет, који је непосредно или посредно живео од риболова, ту окупљао да види који је рибар шта донео, пошто је продао рибу, да ли има за толико да му рибар може исплатити дуговање за хлеб, за удице, за раније потрошено пиће, за дати му зајам, за дуговану какву оштету и т. д. Кроз ту гужву, вику и паклену дреку назирали су се финансиски погранични стражари који су се некад звали „колџије" („кол" значи турски патрола), доцније и општински „трошаринци", први да осмотре да ли ту има и каквог кријумчарења робе, други да наплаћују трошарину на рибу продату трговцима. Чим би који од трговца купио партију рибе, момци би ову, пошто буде измерена, изручивали у његову тиквару или велику барку; ако се продало „ђутуре", то би се учинило без мерења, „да се не гњави риба." Свет од аласа, трговаца и њихових момака разилазио се по свршеној лицитацији, аласи у кафанице или у своје станове, а трговци на пијац где су њихови момци на таљигама већ пренели