Општинске новине

532

Београдске општинске новине

валила пређу на Вишњичком Прагу, или како ју је распарао оштар камен на дну воде спрам Црквишта. На Црквишту нема никога, јер није време за велики алов. Ту ће можда идуће ноћи наићи мадровци са својим „салећаком" да облове мет и „салете" кога смуђарка, вретенара, чортана или белу рибу. Наилази се на вишњичке воденице и на „накљу", на јакој дунавској води, недалеко од обале. Воденичар одговара на поздрав лапташких момака и позива их да сврате на једну „воденичарску качамачину" од кукурузног брашна коју је баш мало час скувао. На Роспи-ћуприји стоји мадровачки чамац и чека ноћ, да би обловио метове на ади Крњачи, и ако нема ни српску ни мађарску рибарску карту. Пролази се и Карабурма, и „Коскара", и „Пумпа"; то је последња уја која се завршава код београдског дунавског кеја. Чамци стају уз обалу кеја, барка се привезује за чамац или за коју тиквару, лапташ се распростре на „тиричке" да се суши, па се износе ствари из чамаца. Рибарски трговци који се ту буду нашли распитују се за квалитет и количину донесене рибе. Они ће сутра зором бити ту и лицитирати рибу, било по килограму, било „ђутуре". Распитују се и за „радош", простију рибу која се не мери, већ коју трговац купац добија „фрај" уз купљену бољу рибу (шарана, смуђа, сома, манића и кечигу). Рибарски трговци рачунају на тај радош, па кад виде какав је и колико га има, за толико повишују цену боље рибе при надметању. Није редак случај да радоша буде много више но

рибе за мерење; то је узрок неверици коју показују Београђани на рибљој пијаци кад им трговац каже да је он рибу купио по цени дву пута већој од онз по којој је крчми, а што ипак може бити сасвим тачно. Све му то исплаћује „радош" за који он узме добре паре, па му боља риба, она што је купио на килограм, дође по кили много јевтинија од онога што је он платио аласима, и одиста има рачуна да је продаје јевтиније но што је он сам платио. А при том још треба узети у обзир и мерење негдашњих трговаца на њиховим коритима на рибљој пијаци. Кад би вадио рибу из корита да је измери и преда муштерији, он би је вадио тако да јој се отворена уста напуне водом, па да риба буде за толико тежа. Поједини од трговаца, као н. пр. Коста Пропела, били су се толико извештили при оперисању са рибарским кантаром чији хоризонтални крак балансира, да су, макар да је кантар тачан, нарочитим покретом прстију, које је тешко запазити, могли крак одржати водоравно, па ма да на тасу недостаје и по која стотина грама. То је могло бити и бивало је некада кад није било контроле каква је данас и казни које се плаћају кад се тако шта ухвати. За то ће, као и из многих других разлога, по који од данашњих старијих рибарских трговаца који то знају, са сетом поменути за навек неповратна добра стара времена и узданути за њима. Мих. Петровић проф. Уннверз. у пензији

Михајло Петров : Пејзаж (Са XII пролећне изложбе југословенских уметника у павиљону »Цвијете Зузорић«)