Општинске новине

Ветеринароки надзор над производњом и продајом животних намирница анималног порекла

Пре 175 година ударио је темељ ветеринарекој науци Буржела (Воиг§е1а1) прво у Лиону, а затим три године касније и у Алфорту, оснивајући ветеринарске школе. Ускоро су и друге државе почеле оснивати овакве школе, а данас већ постоје у свим културним државама ветеринарске високе школе или факултети, и то у склопу универзитета. Са жаљењем морамо нагласити да ни данас меродавни фактори не поклашају ветеринарској медицини ону пажњу коју заслужује с обзиром на корисну функцију у области привреде као и људске медицине. Многи још не знају да ветеринар није само чувар здравља животиња већ и здравља људи. Ако само набројим неколико предмета, које студент ветерине слуша и полаже, имаћемо тачан доказ о погрешном мишљењу да је једина задаћа ветеринара да лечи болесне животиње. Он се већ током студија упућује у рад и задатак ветеринарске полиције, упознаје са прегледом стоке за клање и прегледом меса, хигијеном млека, начином контроле животних намирница животињског порекла, сточарством, науком о исхрани стоке итд. Све то јасно показује опширно ветеринарско поље рада. Држава потпомаже тај рад законима, уредбама и правилницима. Тако постоји закон о сузбијању сточних зараза; правилник о прегледу стоке за клање, меса и о ветеринарској контроли животних намирница анималног порекла итд. Ови и слични закони, правилници и уредбе захтевају тесну сарадњу ветеринара са управним и санитарним властима. Сточарство и његов напредак играју велику улогу код исхране народа. Тога ради важне су заштитне мере које држава прописује а ветеринари изводе на терену. Велики }е наиме број инфекциозних и инвазионих болести које могу са животињама да прелазе на људе. По бечком проф. Вирту следећа су оболења прелазна на људе: бедреница или црни пришт, сакагија или малеус, трихиноза, пситакоза (болест папагаја) и беснило. Ређе, али ипак постоји могућност заразе са бруцелозом, малтешком грозницом, слинавком и шапом, богињама, црвеним ветром, шугом, трихофитијом, заразном анемијом, туберкулозом, туларемијом, даље паразитима и њиховим развојним стадијима. Сузбијање и спре-

чавање ширења тих зараза код животиња показује и овде велику важност ветеринара. Човек може да оболи од горе поменутих зооноза и уживањем болесног меса. Темељним прегледом животиња пре и после клања, одбацивањем нездравог меса, спречава ветеринар ширење тих зараза. Тиме он врши веЛику и узвишену задаћу у служби човечанства. Преглед меса је од особите важности, јер се месо убраја међу најважније животне намирнице анималног порекла. Оно се врло брзо квари па, иако испочетка здраво и подесно за храну, убрзо постаје неподесно, чак и опасно. Месо може да буде болесно и покварено већ пре клања, јер скоро свака општа болест животиње, од које се месо добива, може да се одржава и на месу, па такво месо може да буде неподесно за људску исхрану. На основу тих чињеница, ветеринар мора да прегледа месо и његове производе, да би тако установио да ли је месо, односно месни производи, подесно за људску исхрану. Први се преглед врши још за време живота непосредно пре клања животиње и то зато да би се могле искључити од клања болесне животиње или да се бар утврди у коМ правцу треба да се упути пажљиви преглед после клања. Месо мора да потиче или од потпуно здравих животиња или од животиња чије болести нису такве природе да би због њих могло бити месо шкодљиво и неподесно за људско здравље. Отварањем и сечењем заклане стоке могу да се ослободе и разносе клице извесних болести и дужност јавне хигијене је да то спречИ. Настојало се зато да се сва стока, која се коље за јавну употребу, коље на једном заједничком месту — кланици. Чисто хигијенске су дакле потребе довеле до клања на кланицама, које су полагано поетале све више лукративна предузећа, где је, жалибоже, она важна страна — захтеви хигијене — стављена у позадину. Преглед меса врши се методом којом ветеринар најбрже и најсавесније уочава да ли месо одговара за људску исхрану или не. Након тога врши класификацију меса како би се установила праведна накнада у облику куповне цене меса од стране потрошача, што код нас у престоници још није случај (види чланак г. Геца у „Југословенском Ветеринарском Гласнику" број 9, 1939 год.).