Општинске новине

556

Београдске општинске новине

жати и само се дохотци и камата, који се од шега добијају, могу употребити на циљеве задужбине". А у § 4 ст. последњи стоји: „Тада ће, то јест у трећој деценији, управа задужбине сваке године одвајати десет од сто од задужбинских прихода и предавати вароши Београду, у циљу улепшавања вароши, и иначе на употребу у интересу унапређења београдске општине, којим делом располаже београдска општинска управа", док је § 5 регулисано питање управљача задужбине и то на следећи начин: „За управљање задужбином одређујем Краљевско-Српски Државни Савет. Краљевско-Српски Државни Савет може слободно и самостално одлучивати о свима пословима који се тичу ове задужбине, он је једино и искључиво у праву да управља задужбинским фондом и да употребљава задужбинске приходе." Велимиров тестаменат, из којег смо цитирали основне одредбе, — поред његовог жарког родољубља, израженог у одређивању отаџбине универзалним наследником све његове имовине, — показује широки и здрави смисао Велимиров за главне задатке отаџбине, за чије остварење јој он оставља сва своја не мала материјална сретства. Велимир је племенито замислио своју задужбину као један неугасив пламен који ће горети и осветљавати путеве што воде оним узвишеним циљевима, он је својој задужбини придао улогу вечно живе снаге која ће неуморно утирати путеве који воде тим циљевима и убрзавати ход на њима. Зато је предвидео да фонд задужбине остаје неокрњен и да се само његови приходи могу употребљавати на задужбинске циљеве. Велимир се сетио у завештању и Београда, у коме је провео десет најлепших година свога живота. Он је оставио Београд као малу незнатну варош, са видљивим траговима дугог ропства, а живео је у лепој високо културној престоници Баварске; отуда је желео да се и вољена престоница његове земље, путем снажног, складног изграђивања и културног напретка, успне на ниво великих европских градова. Данас је већ остварен тај преокрет, Београд је од оног некад запуштеног турског места преображен у прави европски град, са привлачном физиономијом, на којој је додата и додаваће се и даље по која лепа црта сталним приходом из Велимирове задужбине.* За ру) Општина београдска дала је једној малој, скоро просеченој улици име Велимира. Рекли би смо да дуг захвалности, који се дугује Велимиру као великом народном добротвору и као добротвору престоничке Општине, налаже да нека важнија улица буде названа тим именом, или да га носи један од београдских паркова, на пр. онај код Студентског дома. У сваком случају треба исправити натпис на табли оне мале улице и на њој тачно исписати пуно име — Велимир Михаило Теодоровић — уместо Велимир Тодоровић (како сад погрешно пише).

коваоца своје задужбине одредио је Државни савет, јер је сматрао да ће они циљеви бити најпотпуније остваривани ако задужбина буде у рукама те високе правне институције. Како је Велимир умро без потомства, српска држава је, његовом смрћу, наследила сву његову имовину, која се углавном: састојала у оном великом 1 пољском добру „Негоје" у Румунији. Иако је Велимирова последња воља у том погледу била јасно изражена, ипак је српска држава имала да савлада велике тешкоће да би дошла до свог несумљивог права наследства. И на крају, да би избегла огромне трошкове и прекратила небројене спорове са лицима која су по разним основима истицала захтеве у погледу богате заоставштине Велимирове, она је пристала и на поравнање, чиме је окрњен и жртвован знатан део њеног права. Тек 1902 год., четири године после смрти Велимирове, Министарство финансија је обавестило Државни савет да се најзад, после толиких препрека и трошкова, успело да српска држава буде од румунских судова проглашена универзалним наследником Велимировим 1 . Доцније, септембра 1904 год., продато је путем јавне продаје добро „Негоје" за суму од 2,300.000.— дин. у злату. Пошто је на овај начин држава реализовала своје право на наследство, нажалост окрњено у дугој наследно-правној процедури, остало је да се сврше правне формалности оснивања задужбине. Пре свега, било је потребно посебно законско овлашћење да би Државни савет, као државна власт са функцијом тачно законом одређеном, могао да постане руковалац задужбине у смислу завештања Велимирова. Такав закон је издејсгвован, то је Закон о задужбини „Велимиријанум" од 5 фебруара 1905 год., чији чл. 1 гласи: „На основу т. 14 чл. 144 Устава овлашћује се Државни савет да, у смислу завештања Велимира М. Теодоровића, управља имањем задужбине „Велимиријанум" и да приходе тога имања употребљује и распоређује на оне циљеве, које је поменути добротвор у своме завештању означио." Затим је Државни савет, на основу чл. 2 пом. закона, прописао Правила задужбние „Велимиријанум", објављена у бр. 242 „Српских новина" за 1908 год. Овим Правилима, поред осталога, установљен је „Саветски одбор за „Велимиријанум", састављен од потпретседника Државног савета, који је претседник Одбора и три члана Државног савета. Овај Одбор све своје извештаје и предлоге у вези са задужбином упућује Државном савету, који о томе у пленарној седници коначно одлучује. Кад је тако било у потпуности изведено правно конституисање задужбине, Државни савет је могао од државе да прими онај новац намењен фонду задужбине и исти је депоновао на приплод код Управе фондова (данас Државне хипотекарне банке), а са приходима, који су у виду интереса притицали, започео