Општинске новине

Београд негдашњи центар великог рибарства

633

сање дела, расправа, пројеката и планова о рибарству, који морају имати практичан карактер. Казне за иступе, преступе и кривице у риболову су појачане, као и непосредни надзор над извршивањем одредаба закона о риболову. Тај надзор имали су вршити: за риболове у Сави, Дунаву и Дрини погранични царински стражари, под надзором царинарниница, а за риболове у осталим водама органи полицијских и општинских власти, чувари поља, чувари шума и чувари лова. Закон је, са својим правилником, важио до аустриске окупације 1914 године, кад је замењен неколиким специјалним наређењима аустриске власти. На дан 2 маја 1917 год. обнародована је једна врста закона о риболову у Србији која је носила наслов: Наредба о рибодову и хватању ракова у подручју војне гдавне губерније у Србији од 2 маја 1917 год. Наредба је садржала 13 чланова чије су главне одредбе биле ове: Искоришћавање риболова у Дунаву и Сави, као и на водоплавним теренима у подручју тих река врши војна управа у сопственој режији, преко риболовних станица које су нарочито у том циљу основане и које стоје под управом средишне риболовне станице у Београду (цар. и краљ. редарствено рибарство у Београду). „У поменутим водама допуштен је риболов удицом (пецање као спорт) само часницима, војним чиновницима и цивилним комесарима војне главне губерније у Србији, у законом дозвољеном времену. У погледу времена за поштеду рибе у Дунаву важи одредба угарског члана 19. од 1888 год. а у Сави законски члан од 6. априла 1906 год. с наредбом краљ. хрватске земаљске владе од 20. фебруара 1907." Наредбом се тада прописује време за које је забрањен лов појединих врста риба и минималне величине испод којих се риба не сме ловити. Ти су прописи нешто строжији но они у нашем закону од 1911-те године. За остале риболовне воде (осим Саве и Дунава) може се одобрити лов и приватним цивилним лицима, пошто добију за то одобрење и плате прописну таксу. Али војна управа задржава себи право да и то забрани, привремено или стално, кад то нађе за потребно. Таксе за рибарске дозволе (карте) плаћају само цивилна лица и то: за риболов ради властите употребе '3 круне, а за лов мрежама ради продаје 30 круна. Мреже за риболов не смеју од 1. јануара до 31. јула имати окца ужа од 40 мм, а ван тога рока уже од 20 мм. Мрежама се при риболову не сме преградити више од половине ширине дотичне воде.

Забрањују се вршке, тровање риба и лов експлозивима. Тако се исто забрањује упуштање у воде, у којима риба живи, за њу шкодљивих материја. Рибу могу продавати само они на чијим је картама то нарочито назначено. Продавци рибе су обавезни да најпре подмире потребу цар. и краљ. војске, а преостатак могу продавати грађанству, али то само за продају рибе утврђеним трговима, по утврђеној цени, коју с времена на време буде одређивао цар. и краљ. редарствено заповедништво у Београду, односно ц. и кр. окружно заповедништво дотичног окрута. Војне станице неће продавати рибу грађанству. Сваки прекршај горњих одредаба казниће се одузимањем рибарске карте и прибора, као и глобом од 2000 круна (односно затвором до б недеља), у колико тај прекршај не би собом повлачио већу казну. Пошто је за време аустриске окупације било тешко доћи до потребног рибарског алата, војна власт је наредила реквизицију тога алата код свију оних који су га у то време имали. Из куће писца ових редова однесено је тада неколико алова, лапташа и другог рибарског алата, па је све то предато војној риболовној станици (МПНагНзсћеге!) на дунавском кеју, као и неколико пишчевих рибарских чамаца и барки и друга рибарска опрема. Наредба аустриске власти престала је важити кад је земља ослобођена окупације, па је одмах поново ступио у живот наш прератни закон о риболову од 1911 год. са својим правилником. Он је пре две године замењен новим законом о риболову, који је данас на снази; о њему неће бити говора овде где је реч само о риболовима у подручју Београда пре завршетка светског рата. Обичајно нраво у међусобним рибарским односима Законски прописи и наређења власти нису били једини фактори у међусобним рибарским правним односима код београдских рибара. Од незапамћених времена одржавале су се међу њима извесне конвенционалности које нису биле наметнуте писаним законима и наређењима, већ својом целисходношћу и тежњом да ти односи буду нормални и правични. Такве конвенционалности постале су доцније као неко обичајно право и у томе су се облику одржавале боље и чвршће но ма какви, па и најстрожији законски прописи. Неке од таквих конвенционалности тицале су се саме технике риболова и уведене су у циљу да се избегну сукоби међу рибарима при њиховом раду, а зна се да рибари нису баш много мирољубив елеменат. Тако на пример: