Општинске новине

634

Београдске општинске новине

1° Од вајкада се на аловским метовима одржавао такав ред, да се на њима, кад је време за рад велико.г алова, нису смели забацивати рибарски струкови, правити веје (нагомилано густо грање око кога би се окупљала и задржава.\а риба), ваге (коље побијено у песак на прудовима, на коме" се налази платформа исплетена од шибља, за пецање рибе или за рад са черенцем или крсташем), супови, или ма какве друге сталне направе које би онемогућавале рад алова на мету. 2° Кад је у једно време бивало у Београду више алова но што има у његовој околини добрих метова онда, да међу онима што раде аловима не би долазило до сукоба, рибарски мајстори су извлачили коцку која је одређивала који ће алов и кога дана радити на одређеном месту. Често су се, кад има много алова, а мало подесних метова, коцком одређивала по 2—3 алова који ће истовремено радити на једноме мету. То се радило у време „плове", кад влакароши осете да риба нагише масама уз воду; тада ое радило „штренг", т.ј. други се алов разбацује и распростире по води још пре но што је први пришао крају. Тиме се постизало то да се не пропушта да риба преко мета слободно пролази за време између два узастопна разбацивања алова. Два алова, која су тако радила на истоме мету, радили су или сваки за себе, или ортачки, делећи сутра дан међу собом на равне талове пазар од рибе. 3° Кад је на једноме аловском мету један алов већ "заузео позицију", т.ј. стао са својим чамцем уз обалу на месту на коме ће радити, други који алов који би ту наишао не сме радити на истом мету док га први ке напусти. Ако је први алов ту радио „на храну", т.ј. ако је ту разбацивао храну (обично куван јечам) довољно је било да му ту стоје „тиричке" (дугачке хоризонталне мотке пребачене преко ракљастог високог коља, на које ое алов набацује ради сушења), па да други који алов не сме на томе мету радити док онај први мет не напусти. 4° Кад више лапташа раде на једноме истом воденом простору, они морају радити по лапташком пропису „рина ми је, рина ти је", т.ј. док један лапташ „тера рину", други сме распрострти лапташ и терати рину само или поред њега, или на толиком растојању испод њега да први лапташ има довољно простора за рад. То исто важи и за влак, као и за грундкорн. Мале мреже, као кеца и кусака, не сметају једна другој. Друге од поменутих конвенционалности тицале су се начина деобе пазара од рибе међу ортацима. Пошто су сви што раде једним алатом (аловом, лапташем, влаком, бубњевима, струковима) увек ортаци| у томе послу и раде на одређени „тал", тај је тал одређен споразумом међу ортацима, и такав какав је од вајкада одређен врло ретко се, и само

у изузетним случајевима мењао. И то је била једна врста обичајног права која се тако поштовала и одржавала да се међу београдским рибарима не памти случај каквога спора око деобе пазара. Кад се н.пр. радило аловом или лапташем, у једно време се пазар делио на овај начин: подели се на два једнака дела, па се један део раздели опет на 'једнаке делове на оне који су радили (рачунајући ту и власника алата ако је и он суделовао у раду), а други је део припадао самоме власнику, али са обавезом да од тога свога тала исплати „комун" (потрошену за време лова најпотребнију храну: хлеб, со, лук, паприку, сирће), за тим да мештару преда 10% од тога свог тала на име „мештерпеза", т.ј. оправке мреже; тај новац мештар је имао право разделити на момке како је хтео, обично према томе колико му је ко'ји од њих помагао на тој оправци. Остатак новца, после тих обавезних издатака, припадао је власнику алата као његов чист тал. Доцније је уведен други један начин поделе пазара, који је од вајкада био одржаван код смедеревских рибара: то је начин „на девет талова" који се састојао у овоме: пошто се из пазара „извади комун", остатак се на девет једнаких делова, од којих три припадају власнику алата, а остали шест се разделе на једнаке талове онима који су суделовали у раду власниковим алатом. Ако се, дакле, радило аловом, сваки од четири момка добија по 1 г Ј2 тал од оних девет талова; ако се радило лапташем, сваки од шест момака добија девети тал од целокупног пазара (пошто се од овога одбио комун). Власник тада даје, према случају, понешто мештару као мештерпез, а овај то раздељује себи и момцима по своме нахођењу. Те су конвенцционалности од; вајкада биле тако укорењене међу београдским рибарима да, као што је поменуто, у томе погледу није никад долазило ни до каквих спорова. Неке су од њих ушле и у закон о риболову од 1912 године и боље прецизиране правилником за извршење тога закона. Међутим, о њима нема ни помена о закону о риболову за Хрватску и Славонију, као ни у мађарском закону, и ако су се оне тако исто и од вајкада одржавале и ме*ђу рибарима у суседној монархији. Све је то данас, бар за београдске рибаре, постало излишно и бесциљно, пошто у Београду данас не раде више од 1—2 алова и лапташа, па и то само с времена на време. А прилике у којима ое данас ради друго]аче су у сЕему од оних што су биле некада, па су и међусобни односи рибара такоце различни од негдашњих. Михајло Петроввђ проф. Унив. у пенз.