Општинске новине

Везе Далмације са Београдом и Србијом

Далмација, Зета и Јужна Србија наше су класичне земље — југословенска културна и уметничка средишта у средњем веку. Оне су и колевке нашег државно-политичког живота, у њима су се формирале прве наше државе: краљевство хрватско и краљевство и царство српско. Ни у којем другом нашем крају нема толико богатства архитектуре, слика, живописа и везилачке уметности, колико има у Далмацији и Јужној Србији. Лоза Немањића преко својих женских изданака дошла је у родбинске везе са угледном властелом на Приморју. Једна од кћери краља Владислава удата је била за кнеза Ђуру из Омиша, старешину властелинске куће Качића. Вукосава, кћи хумског кнеза Андрије, од лозе кнеза Мирослава, удала се за дубровачког властелина Барба Круснћа. Јелена, сестра цара Душана, удала се за кнеза Младена III Шубића, господара Клиса и Скрадина. Између Јужне Србије и Далмације постојале су расне, политичке, привредне и уметничке везе. Повест града Дубровника, или боље републике дубровачке, за пуна четири века, знаменита је чест политичке повести српскога дела нашега народа. Ако је Дубровник — како каже Лујо Војновић — црпао на латинском западу своју жилаву државну организацију, културу и веру, на српском истоку је црпао богатство, трговачку и обртничку силу, морални престиж као члан несуђене балканске конфедерације. Богатство Дубровника јесте богатство српских земаља. Нужно је било истакнути ове везе између нашег Приморја и Србије, јер желимо да овим нашим написом прикажемо погледе и тежње угледних Далматинаца од почетка четрдесетих (1845) година прошлога века до времена прејд први балкански рат (1912 г.). У том раздобљу појавише се политичари, песници и књижевници који су у својим делима истицали важност и лепоту косовске песме и веровали да будућност нашега Приморја лежи у његовој повезаности са истоком, са Србијом и Црном Гором. Веровали су у обећану земљу — како је казао Иво Војновић. Још су најстарији далматински песници Гундулић, па после Качић, — певали српске јунаке, спомињали словинске витезове. За Немањића Саву казао је католички калуђер Качић, да је „дика и слава словинског пука и народа".

А када је поново засјала звезда на истоку, када су учестали устанци Вожда Карађорђа и Милоша Обреновића, узнемирило се и наше море. Осетило се да ће са Истока доћи спасење, препород, васкрсење! Петар Прерадовић пева, у Задру 1848 г., у првој својој песми на нашем језику: „Зора пуца, биће дана" Поноћ прође — још у тмини Небо, аемља јеот и вода, Али с'јева од истока Сјајна вила славског рода. Гласи амо из тихана: Зора пуца, биће дана! Премда су млетачки дух и италијанска култура оставили видних знакова на нашем Приморју, премда су сви наши јачи духови у Далмацији били васпитанипи италијанских нижих, средњих и виших школа, — а италијански се језик био одомаћио у приватном и јавном животу нашега народа на Јадрану, ипак се гледало на малу Србију и херојску Црну Гору и веровало се у њихову ослободилачку мисију. У њу су гледали и веровали народни препородитељи, њу су поздрављали и они са којима су прваци народни Клаић, Павлиновић, Нодило и други заметнули љути бој. Први су се звали народњаци, други аутономаши. Први су тражили да се Далмација припоји Хрватској и да се српско-хрватски језик уведе у све школе, надлештва, јавне и приватне установе. Други су били против припајања, борили су се за аутономију Далмације и хтели су да се сачува италијански језик као симбол италијанске културе. Поносећи се предностима италијанске културе нису су одрекли словенске крви и порекла. Говорили су и исповедали: „Нити Талијани, нити Хрвати, већ Словени-Далматинци смо ми. Словении сутра —Хрвати никада." (51ау1 Љташ Сгоа1;1 §1аттај). „Ономе, који би нас питао којој странци припадамо — писано је у програматичком чланку аутономашког листа ,,11 Ба1та1:а" (Далматинац) 1866 г. — одговооили бисмо одлучно: далматинској странци у пуном значењу те речи, и баш странци савршено аутономној, јер најбоље што се у садашњем часу може учинити јесте... да останемо ту где смо... Славени не само по народности него по срцу и по чувству, први смо који проглашујемо сродство, које нас зако-