Општинске новине

640

Београдске општинске новине

да су Попечитељсгво Гарашанина и Мариновкћа ц народно оружање "Србије — знакови, да, се Српска кнежевина кани латити свога звања на западу... ГТри отварању прве читаонице у Јелси на острву Хвару г. 1868, позван је Павлиновић да одржи пригодни говор. Говорио је да су Хрвати и Срби браћа и као такви, нагласио је, „бићемо бедем: Кнежевине Србије. Али ће Србија остати вјечито огњиште онога покрета, који се неће задржати докле не буде постигао свој коначни циљ..." Када се Јован Сундечић преселио на Цетиње, Павлиновић му у песм!и шаље братски кхоздрав (1865 г.) Ја ти немам споменка ни дара, По којем 6и мене спомињао; Него прими збогом побратима, Да ©е братски браћа спомињемо, Док се опет браћа састанемо, У сродноме колу Југовића. Ти <са десне, а ми ћемо с л'јеве: Окупљајмо и тамо и амо; Грло, пјесму, слово улагајмо, Раздробљено бујмо и слагајмо: Поскочиће коло једнолико Једнолико стасом и узрастом, Једнолико оком и погледом, Једнолико рухом и одјелом, Једнолико срцем и умињем: Скоком једним, једномишљенијем. Залуду ое дигли мразиоци, Са својијем талним ратилима, И стрампутни свјети изродица, И братимске издаје проклете: Скокнити ће коло Југовића Ужеће се и словинска свића! Хајде збогом Гори Црној Тврдој нашој заклоници. Ту не допри турска сила, Ни латинска мудролија; Ту •се братски братом зове Ког нам мајка породила Па кад врнеш поглед мирни На кршеве Црне Горе, Узми св'јећу Владичину Штоно гори на Ловчену; При тој св'јећи умјесеној Наших пчела родним соком; При тој св'јећи ужеженој Српске душе чистим пламком, Разиће се тамне тмине Што су нам се удомиле, И кроз туђи бл'јеск јалови Све то веће загустиле " У једном задарском дућану продавала се слика Миховила Павлиновића и Јове Сундечића. Два попа, католички и православни, два побратима, стисла деснице и племенитом

намером насликала се у братском загрљају, да слика, узор сношљивости и братске заједнице, прође кроз народ и поучи га примером бољијем од сваке беседе. Обојица носе знакове своје вере, један показује све прсте, а други своје тројство, што значи, да се уз најћвршћу постојаност у вери може гајити братска љубав. У Павлиновићевој књизи „Пјесме и бесједе* (од 1860—1872) на више места избија шегова љубав и вера у Русију. Он је љуби и цени, она му је нада и узданица, јер у њој Славјан господује. С Русије смо — каже Павлиновић — ненавиђени и мрски, а да Русије није, били би можда на више места згажени. Зашто ненавиђени? пита Павлиновић. Јер смо Словинци, јер смо с Русима у душевној заједници, а у бројној свотици горостасно људско нлеме Овако је осећао, писао и говорио Павлиновић док се његово човечје срце — како то то рече Сава Бјелановић — борило поповским умом. Силни и моћни вал наполеонских ратова зададе смртни ударац словинској дубровачкој републици. После изгубљене слободе нестаде и духовног живота. Нестаде полета и рада. Многи се заверише да се неће ни женити, да им синови не живе у ропству. Велики покрети на истоку и стварање Нове Италије пробудише и синове словинске Атине. Заметие се коло словинства, српства и југословенства. Осване „Словинац" — први лист у Далмацији трајне књижевне вредности, који је својим литерарним симпатијама нагињао Београду и српству. Душа нОвог покрета био је Медо Пуцић, песник, учењак и политичар. Уз њега окупи с(& Кита Дубровчана, све бољи од бољега: Будмана, Казали, Богишић, Зоре и други. Пуцић је у својем песничком заносу предвидео дане нашег ослобођења. У пееми „Карађурђица" износи дела првог ослободиоца Србије и његових бесмртних јунака и војвода. Види у заједничком колу сву југословенску браћу, — Србе, Хрвате и Словенце. На уста великог Вожда Карађорђа проговара пророчки: „Само људски да се сад дигнемо, Стопит ћемо с нама све крајине, Које но су наше од старине; Оживјет ће пооестрима Босна, Што за вама свеудиљ уздише Ерцегова крајина жалосна, Далмација гдје Латинац пише, Црногорска младина поносна, Који сами слободу спасише; Оживјте ће и Дубровник славни Споменици наших днева славних Приступит ће до јуначког кола Славонија земља деспотова, Сријем богати с винолозних дола И граница гњездо соколова,