Општинске новине

642

Београдске општинске новине

анексконисти. Зазирали су од несносних прилкка у Хрватској. Били су љубоморни и поносни на своје легендарно далматинство, на своју Далмацкју. За своју земљу — како смо истакли — тражили су спас у вези са Босном, Херцеговином и Србијом. У ове последње можемо уврстити угледног народњака јозу Грубишића, савременика споменутог Макаранина Ивичевића и уредника „Зоре далматинске" — Антона Кузманића. Грубиишћ, полемишући са „Зором Далматкнском" о Сједињењу са Хрватском, писао је: „Нама није нипопгго потребно од Хрватске. Она нам ништа не може дати, јер свачим оскудијева; паче она би нам могла дићи и оно мало што имамо. Херцеговина, Босна и Србија јесу главно упориште за наше будуће пробитке; ове врло драгоцјене земље тијесно с нама спојене, оне само могу бити за нас проаодић к Бановини, средиште наше трговачке дјелатности. Дакле јединз к овим морамо непрестано теглити." Завршићемо ово наше кратко и збивено разлагање — са речима песника „Трилогије", „Мајке Југовкћа", „Лазаревог васкрсења" Ива Војновића, последњег барда великог Дубровника. Пред први балкански рат, када је омладински националистички покрет био захватио маха у свима нашим крајевима, у месецу априлу 1912 год. био је Војновић у Београду, где је читао своју драму „Госпођа са сунцокретом". На повратку из Београда у Загребу интервјуисао га је дописник Супиловог „Ријечког новог листа". На питање: „Како сте прошли у Београду?" Војновић је одговорио:

„Дивно! — Ето то је једина ријеч, која пркстоји љубави и пријатељству мојих Београђана. Та, у осталом чему се чудити? Вратио самг се, у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. Сада кад ]е слободна и то потпуно слободна од свкх авети прошлости — дошао сам и ја, па мк се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, — а традиције хисторије к обкчаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцкћа шетала се са мном по Калимегдану и по Теразкјама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао — и разумио све. А што да Вам кажем о тој срећи, да сам дошао у благословљеном часу кад су се Срби и Хрвати загрлили и препознали?! Кроз дим предрасуда, братоубилачких борба, клевета итд. итд. — дошао вјетар, отјерао облаке и браћа се угледала, вриснула од чуда и бацила један другоме у наручај. — „Једни смо!" „По крви, по језику — једни!" — То сам ја од мога дјетињства осјећао, писао, пјевао. За то сам трпио, за то су ме блатом попрскавали они, који сами сада признавају ту једину, спасоносну, неразрјешиву ријеч која се зове: Јединство! Хрвати, Срби и Словенци то је за мене свето, народно Тројство. Ко у то не вјерује — тај не вјерује у живот и у опстанак свога народа. — Богу хвала! да је ту божанску промјену преузела омладина. Ах, пријатељу, да ви то видите и чујете! Како се то кличе и ради за Хрватску! Ето знате што ћу Вам рећи: Бог ме хтио надарити з(а све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!' Проф. С. Роца