Општинске новине

У Манасији, великој задужбиии деслота Стевана — Поглед на Раваницу —

„Плачи же паки бјели граде очерненије своје Људем вожд јако цвјет процвет и отпаде Аште же и земља сридајет ти јегоже не надјесе в скорје пријет ..." Константин Филозоф („Житије") Од свих дела која у нашој књижевности теже да нам прикажу светлу личност нашег великсог деспота Стевана још увек остаје као главно дело „Житије", које је о њему написао његов велики пријатељ и сарадник на културном пољу, учени Константин Филозоф. Као дело ванредно богато подацима и о личности деспотовој, — и о његовим делима, и о времену у коме је деспот живео, — „Житкје" ће тај свој значајни положај у књижевности стално задржати. Константин Филозоф, изгледа, није намеравао да ово „Жктије" напише, или макар не онда кад га је напксао. Разни су узроци томе могли стајати на путу. Свакако и велика љубав и оданост Филозофа према владару к пријатељу. Прерана деспотова смрт нанела је тежак бол Константину, он није могао тако брзо прећи на радњу која му је горку чкшеницу морала непрестано доводити пред очк. Требало је да дође „један глас с неба", да се учени писац на то одлучи. И тај је „глас" заиста дошао: сам деспот Стеван јавио се једне нопи у сну тражећи од Филозофа да напкше његово житије. То се виђење три пута, у размацима, поновило... Деспот је умро 1427. Сматра се да је Константин написао „Житије" око 1431 год. и то у — туђини. Где је Константин умро, не зна се. Нажалост, — како спомиње најновији преводилац „Житија", д-р Мирковић Лазар (Књижевна Задруга, Београд, 1936), — „Није нам ни љегоз лик сачуван". * На страни 86 цитираиог превода „Житија" почкње поглавље у ком Константин у кратко, ванредно дирљиво, најпре наводи мотиве, претежно психичке природе, који су руководили деспота да подигне чувену, данас већ и у страном свету познату своју задужбину, славии манастир Манасију на Ресави. Одмах затим долази исто тако кратак, али ванредно импресиван опис саме цркве.

Знамо деспота Стевана као великог љубитеља књиге, као пријатеља многих владара његовог времена, као личност око које су се купили витезови жељни великих подвига, као првог „писца Београђанина" (Павле Поповић, цит. дело, Предговор, ст. ХГШ), као онога који је у првој четвртини петнаестог века кулама, дворовкма, црквама, подупираљем трговине, општом мудром политиком, — уздкгао Београд до дотад невиђеног сјаја; краткк опис подизања Манасије приказује нам га уз то и као човека изванредно дубоких осећања, с развијеним духовним склоностима, способнкм на усамљени живот посвећен медитацији. И баш ова особина, можда још више од осталих, чини да је деспот Стеван толико вољен, да се већ и само његово име уздиже до одређеног синонима. Спомињући најпре колико је деспот Стеван ужквао у друштву с „пустињацима", Константкн истиче како је та његова склоност расла све више, док га није сасвим обузела. Кад је деспот у целости осетио да је „мучање одређено да свакога доводи • у велику част виђења и гледања", почео је обилазкти „горе и ноља и пустиње, тражећи где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање, млчалницу", достојну оних које бгху већ подигли наши други владари. Тако је деспот Стеван одабрао место, подигао ту своју Манасију, украсио је сребром и златом, даровао пребогатим даровима; довео највеће неимаре и уметнике оног времена да је и с поља и изнутра украсе. Подизање Манасије отпочело је 1406, кад су постављени темељи и граду и манастиру, завршено је 1418. Те је године на ванредно свечан начин извршено освећење задужбине, на Духове. * Манасија је интимна манифестација деспотова духа; интимнију није м-огуће замислити, За то ће увек значај Манасије бити изванредно велики за познавање деспота Стевана. Међутим, „данас још Манасија постоји, неизвесно је да ли ће од тога остати штогод сутра", каже професор Петковић у лепој монографији манастира. Уопште је толико жарка жеља многих да виде Манасију. Ко је био у Манасији, сећа се тог боравка; ко зна за Манасију, а није је видео, — жели да је види.