Општинске новине

652

Београдске општинске новине

* У циљу прикупљања података из доба деспота Стевана, упућена је једна делегација, чији сам члан била и ја, у Манасију. Возили смо се најпре преко Младеновца и Тополе, па кроз села: Сараново, Лукаше, Вишевац, затим места: Доша Рача, Марковац, Деспотовац, и натраг преко: Ћуприје, Јагодкне, кроз село Врбе па затим срез Левач, Сабантску Клисуру, Крагујевац, Десимировац, Чумкћ, Офсиште, Шаторњу на Тополу. Имали смо прилике да у најлепшем добу године видимо онај део наше земље који нема себи равна, који је богат свим лепотама и свим благом овога света. Делећи своје „Житије" на три дела, Константин Филозоф најпре описује земљу деспотову, затим људе који су у тој земљи живели, и коначно самог деспота. Описујући земљу он каже: „И ова земља не само да слична оној обећаној точи мед и млеко, но као да је у себи примила и везала четири времена и ваздух, и из себе их даје осталима. Јер у целој васељени не може се наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране"... По лепоти обрађених поља, боји земље, њеном чаробном угибању и уздизању, — које ствара: долине, узвишења, јаруге, прави пут рекама и потоцима, — по мирису који се шири од расцветалих, зелених шума, цвепа које шара поља, по богатим хоровима птица, по свему што око види, овај крај личи на један сан пун најлепших природних визија. Чак би С13 могло рећи да је то све и сувише лепо. Извесни делови су такви (партија између Деспотовца и Ћуприје!...) да скоро настаје „засићеност од лепоте"... Сувише много има богате земље, сувише много дивних поља, која се једно на друго надовезују, и, километрима и километрима, у једном огромном радијусу, шире богаство пред очима!... Све је обрађено, све узорно напредује, а скоро нигде не видиш ко то ради. Земља је плод понела, запевала, дише, живи и радује се. Тек где где, скривене у зеленило, извирују беле сеоске куће покривене црвеним црепом... Деспотовац је био наша последња станица до Манасије. Мало место, с једном улицом, с неколико сеоских гостиона и кафана, оно је као неко предграђе Манасије, које још није дорасло свом задатку да буде путничка постаја за Манасију. Ничим се не истиче, само што мост наслоњен на велике аркаде привлачи пажњу, јер испод овог моста тече брза Ресава долазећи из тајанствене клисуре у коју идемо. Романтичност клисуре све је изразитија што ее више приближује деспотовој задужбини. И док ми још мислимо да смо далеко, она се указује, и, да дословно поновим лепе Каницове (речи: „БаИ с1агаи{ 5*ећеп уог Мапа81а,

е1пет Бег Мегк\\>пг(И§81вП ЕигорсИзсћетг Ваим>егке." Овај први утисак који чини Манасија незабораван је. Естетски смисао у оцењивању пргфодних лепота, како он код наших владара долази до израза у избору места за њихове задужбине, је веома развијен. Деспот Стеван је у томе показао све особине једне дудубоко песничке и уметничке природе: и тихо је око његове Манасије, и није тихо, и осамљена је, и ипак од ње воде два пута у свет. Природне вратнице у многобројне пећине с леве стране Ресаве опомињу на могућност још усамљенијег живота од онога што га пружа сам манастир. Али, ми већ стојимо пред улазом у Град! Коме овде не би пали на памет Војислављеви стихови посвећени светом Сави!... Тим

Капија манастира Манасије, рад ак. сликара Бете Вукановић

пре што се на капији појавио сед, али још жилав и „држећи" старац монах обучен онако како су се монаси одевали пре пет стотина година... То је отац Јоаникије Иванов, јеромонах, некад калуђер у чувеном валаамском руском манастиру у Финској, кога су валови живота овамо донели. Смирено нам се клања. Ноге' су му пропале у дубоким чизмама до кољена, коса пада по плећима, седа брада скоро до појаса, висока камилавка на глави сенчи његово добродушно од ветра поцрнело