Општинске новине

У Манасији, задужбини Деспота Стевана

653

лице, високо чело, испод кога гледају два жива и добра ока, у којима се с времена на време нешто заискри, па ишчезе, као код деце. На доксату братинске куће, — која је сазидана у градском платну, поред деспотове књижнице, а насупрот цркви, — дочекује нас игуман манастира, отац Павле. Изглед му је строг. Та строгост задржава ое и у говору, и у ионашању, све док не сазна ко смо и што смо. А тек сутрадан успевамо да га сасвим ослободимо урођене скепсе и неповерљивости, када нас је боље упознао. Држимо се оца Јоаникија. Брзо смо се спријатељили. Отац би много причао о ономе што га лично тишти, о успоменама које га муче као мора и висе пред шеговим очима као зид о који непрестано удара главом. Али ми хитамо, да што пре видимо оно због чега смо дошли. Отац Јоаникије нас разуме, и ево сад нас води. Тек што нам је показао улаз у цркву, а већ, пре него смо ушли, застаје, маше руком, показује на Град. Тад смо први пут од њега чули ону реч коју је и касније толико пута поновио: „Уљепотили..." Тим отац Јоаникије означује вандализам рестаурације градских кула, међу осталим и главне „куле деспота Стевана", које је неумешни рестауратор заравнио на врху, као да је од Бога био лишен свих осећања и разумевања старине. Отац Јоаникије се смеје и прича нам како је то било, али већ улазимо у јцркву. Толико контрастно, и дечје и строго, лице нашег пратиоца сад изгледа свечано. Еластичним кораком износи из олтара зла.том оковано еванђеље, руски поклон Манасији, и књигу која се, као последњи остатак некад богате манастирске Библиотеке, сачувала. Затим нзс води од фреске до фреске. Тумачи лепо. Природном интелигенцијом, отац Ионикије, отац — морнар манастира Ваалама, — који је у монашки живот ушао са душом руског сељачког детета, и у њој задржао сву наивност веровања у чудеса овога и онога света, примио је тумачења учених људи, професора уметности који су овамо долазили и то, са много такта, наводећи изворе, понавља. У дубокој побожности застали смо пред фреском деспота Стевана. Та фреска, то је врхунац наших жеља. Само су лепе плаве очи деспотове ископане, иначе он стоји пред нама као жив. Не знамо чему пре да се дивимо, или фином и господском лицу, златно-црвеној коси која то лице племенито уоквирује, финим рукама, у којима држи своју задужбину, или целом ставу ове господске фигуре. Чисто као против воље улазимо у припрату цркве. Колико ли ћемо још пута за време нашег боравка стати пред ову дивну фреску!... У припрати осећа се влага и неки немио задах. Незгодно нам је да питамо оца Јоаникија откуд тај задах. Окрећемо се око самих себе, али ништа не видимо. — Шта рекосте, оче Јоаникије? скоро у један глас запитасмо. — Гроб деспотов!... Стајали смо пред њим, пред тим гробом, скромним, једноставним као да је гроб највећег испосника, а не једног од најбогатијих владара свог времена. То је светачки, а нимало владарски гроб. Ко није видео те владарске гробове, украшене и претрпане свим могућим скулптурама?! А овде само једна плоча, жута као стари неисписани лист пергагаментске хартије.

Гроб Деспота Стевана у припрати Манасије, скица арх. А. Васиљева

Над гробом кандило, и неколико икона. И венац сасушеног цвећа. Нема ништа више. Опет гледамо око себе. Не само да видимо оно што још нисмо видели, већ и да пронађемо узрок ономе задаху, који тако жалосно квари дирљиву једноставност и светињу места на ком се налазимо. Гроб нашег,. београдског деспота Стевана! Ми бисмо хтели да овде владају сви мириси сасушених трава и цвећа наших поља које је деспот тако волео, расцветалих липа, које сад по нашем, његовом Граду у Београду шире тако опојан мирис... Морамо изаћи. Радујемо се што смо поново на свежем ваздуху, што је нестало оног несносног осећања о присутности тела које се распада!