Општинске новине

654

Београдске општинске новине

Из цркве смо кренули право у зграду деспотове Библиотеке. Док су куле релативно добро очуване, дотле је ова велика манастирска Библиотека скоро сва разрушена и потпуно запуштена. Скоро је немогуће замислити како је изгледала онда кад је у ову своју „молчалницу" долазио деспот, кад су у њој марљиве руке монаха, под вођством неуморног Константина Филозофа, преписивале свете књиге; док је овде, у овој нашој „палати прве српске Академије наука" (Мијатовић Чеда), цветала наша славна „ресавска" школа, чији су се ,,преводници" сматрали као непогрешиви књижевни ауторитети. Поводом петстогодишњице од смрти деспота Стевана (1427—1927) изашла је већ споменута монографија о Манастиру Манасији (изд. Нар. музеја), у којој су, у редакцији проф. Петковића, дали своје прилоге: д-р Ст. Станојевић, д-р Лаз. Мирковић и арх. Ђ. Бошковић. Осим тога, редакција часописа „Савремена Општина" издала је књигу „Београд" посвећену деспотовој успомени. Поред свега тога, о овом владару, — који је целим својим бићем везан за живот нашег народа и живот Београда у једном дубоко трагичном и значајном периоду, — не постоји једно исцрпно, систематски обрађено дело савременог писца. То је тим чудноватије што је деспот Стеван толико вољена историјска личност. Извесне празнине у том погледу ипак попуњује Чедомиљ Мијатовић делом које је посвећено Стевановом нећаку и наследнику, „Деспот Ђурађ Бранковић" (Бгд, 1907, изд. Чуп. зад.). У тој књизи има много детаља којих се, стојећи пред деспотовом Књижницом у Манасији, једнако сећамо као и појединости из „Житија". Кад и данас још толику муку мучимо с библиотекама, кад се толико боримо да их сачувамо и одбранимо, ова владарска Библиотека у Манасији поготово може бити наш понос. Сваки камен зида који је од ње остао требало би чувати као какву златоносну руду, јер ће, пре или после, с овог места опет проговорити мудро слово Божје!... Отац Јоаникије све живахније приповеда и нарочито са заносом говори о жељи Блаженопочившег Краља Александра да зграду Библиотеке реастурише, као и куле старог деспотовог Града. Спомиње како је краљ долазио овамо два пута, како је једном долазио с песником Дучићем ком је овде излагао своје намере, говори о Краљевој жалости кад је видео како су неумешни рестауратори упропастнли старе куле историског Града. Била је субота после подне кад см)о стигли у Манасију. Дуго смо прегледали и Град и цркву и Библиотеку. Кад се почело спуштати вече, сели смо око каменог стола поред цркве. Ту смо слушали чудне, често тајанствене и нејасве приче, сећања и пророштва старог оца јеромонаха. Сећао се како је по-

којни цар —, у чију он смрт ни данас не верује, — унапредио његовог оца на чин каплара, како је његовој мајци дао пензију за очеве војничке заслуге, позвао је на двор и на двору, на балу, њу, — стару, скромну сељанку, — преставко многобројним генералима говорећи им да је поштују, јер је то жена његовог храброг војника... Затим нам је причао о свом одласку у манастир. Почео је у тишини. Само су два велика манастирска вола гласно поред нас преживала и ветар по који пут покретао лишћем на старим липама испод којих смо седели... Отац јоаникије, онда настојник у кнежевском дворцу, са свега двадесет две године, био је у посети код своје одабранице. Баш у часу кад ју је хтео запросити, дознао је да је његов најбољи пријатељ отишао у манастир.

Јеромонах манастира Манасије, отац Јоаникије, скица арх. А. Васиљева

— А то је био смирен човек, — рекао је отац Јоаникије. — Што је онда друго остајало мени, који сам био велики грешник, него да идем његовим стопама. Док је млада жена чекала последње речи, он је кришом на столу направио знак крста, а већ сутрадан био је у манастиру... Једино што је његова несуђена невеста опазила, то је да му је, у часу кад је направио знак крста, коса поседела... При поласку срдачно смо се опростили с овим добрим старцем. Намеравали смо да сутра зором дођемо на ово место; њега су чекале