Општинске новине

У Манасији, задужбини Деспота Стевана

655

његове верске дужности. — Сутрадан су били Духови и отац Јоаникије се спремао да иде на „заветину", да с крстом у руци, — окружен сељацима, децом, девојкама и младићима — пођз пољима благосиљајући земљу и плод који је понела.. * Преко ноћи пала је ситна мала киша. Лака магла дизала се са зелене главице на којој се налази деспотовачка Ваздушна бања, кад су нас рано у јутро пробудили гласови птица, које су певале са свих страна. Стотине њихових малих гласова чинили су велики хор, из ког се пут неба непрестано издвајао глас славуја. Изгледа да је манасијска клисура њихово велико царство, као што је сам Град царство врана и сврака. Док путем до манастира ухо милује дивна славујева песма, било рано у јутро, или касно на вече, — дотле, у самом манастиру, — од једне куле ка другој, од једног зида ка другом, прелећу јата гавранова. Већ у четири сата стајали смо пред уласком у манастир; мимоишли смо га и продужили пут дуж клисуре, да га загледамо и с друге стране. Моћна, величанствена, израсла из конуса у ком јој се гуТое темељи и с којим има заједничку боју, — стајала је велика деспотова грађевина пред нама. Ниједан наш средњовековни град, чији су се остаци сачували до наших дана, није овоме сличан. И својом висином и јсвојим обимом све куле надмашује велика деспотова кула, која је управо „полетела небу под облаке"... Ниједан наш облакодер није јој сличан. Ако је некад била удешена за становање, ако је у њој становао сам деспот, онда је уистини горе могао разговарати „с небом, с облацима", припремати се за царство небеско, — као кнез Лазар, његов велики отац, — мирити се у души са људима и са светом, и писати своје дирљиво „Слово љубве". Као драгуљ између кула и зидова провирује црква. Сивкасто плава боја кишног јутра баца сенку на целу грађевину и подвлачи усамљеност њеног положаја. Сишли смо до самог подножја Града, до Ресаве, и жалимо што нема могућности да пређемо и на другу страну, јер је вода однела све мостове. Каниц, кога смо већ спомињали, са заносом спомиње једно место с леве стране реке откуд је, каже, поглед на Град и цркву толико заносно леп да то „виђење" он није могао упоредити ни с чим што је пре тога видео. Тај га је изглед, вели, издашно наградио за „све муке и одрицања", којима се путник излаже. Да би што више уживао у изгледу с места које је пронашао, главар манастира наредио је да се сасеку брезе које су својим грањем скривале један део грађевине. Тај сусретљиви гест путописац није заборавио, већ

га је у својој књизи нарочито истакао као још један доказ више оне опште сусретљивости на коју је у нашој земљи наишао свагде, а нарочито у нашим старим манастирима. На месту где смо стајали Ресава тече долином клисуре шумно и брзо. Вал гони вал да се чим пре поздрави с Градом. Деспот, који је волео да говори с планинама, птицама, рекама, сигурно је често ходао овим путевима. Разне тајанствене легенде круже о животу некадашњих испосника деспотова Града. Према тим легендама многи су живели и по оним пећинама којих има тако много дуж целог левог брега реке. Те су пећинв неиспитане, те то повећава њихову тајанственост и даје могућност разним претпоставкама... Кад је зазвонило прво звоно, кренули смо у манастир. Прво смо сусрели оца Јоаникија. Премда је било тек пет сати, — са штапом у једној, са кишобраном у другој, са подигнутом мантијом, у својим дубоким чизмама, дочекао нас је на вратима, смешећи се, радостан што нас опет види и што ће дан провести у селу и са сељацима. Пред манастирском шталом чекале су га чезе с једним коњићем. Пошто га је помиловао и протепао му неколико срдачних речи (пола српски, пола руски), скочио је у кола, еластично као неки младић, и непрестано тепајући и разговарајући са својим коњем, кренуо на пут... У манастиру је већ било много света. Сељака, сељанки. Свака је сељанка држа.\а у руци по киту цвећа измешана са босиљком. Исто тако, без обзира да ли млада или стара, свака је имала по неки цветић заденут над десним увом. Старије су од реда биле у народним оделима, млађе у неукусним и рђаво скројеним модерним оделима. Сви смо чекали на свештеника, који је тог дана служио у деспотовој цркви, место оца игумана. У том очекивању сели смо за онај сто око кога смо синоћ провели вече у разговору с оцем Јоанакијем. Мало после заузеле су место око овог истог стола и три сељанке у годинама, и две сељачке девојчице. Не осврћући се на нас започео је међу њима разговор. Испочетка сасвим случајно, а касније са све већим интересом стала сам слушати што су говориле. Дуго су се сећале беде и пустоши прошлог рата, док она што је седела у средини није скренула разговор на манастир. Бог зна по који пут је причала легенду коју сам ја тад први пут чула о томе како су се кнез Лазар и деспот Стеван свађаЛи у чију ће цркву — Манасију или Раваницу — свет ићи на молитву, док се нису договорили да сваки потера пред собом гуске из свог манастира, па где се сретну, да то буде граница. Деспот Стеван, желећи да што више света долази у Манасију, сетио се па потрпао гуске на кола и тако пошао у сусрет кнезу Лазару. — "Зато је кнез Лазар проклео манастир да не буде храм него коњушница"...