Општинске новине

Сликар и сценограф Сташа Белож ански

665

да је код Бедожанског та предиспозиција постојала већ од раније, — и да она није еамо продукт његовог позоришног рада, како су то до сада наглашавали многи његови критичари. Поводом те изложбе, која је била прва од те сликарске генерације, а на којој је Сташа Беложански, упркос томе, продао све своје слике, — критика је једнодушно тврдила да је он изразити акварелистички талент и да му на том: пољу претстоји велика будућност. Догодило се, међутим 1 , да је он не обазирући се на то, одмах потом и једном заувек, (бар до сада), напустио акварел и отпочео да ради уљем, темпером и креоном. Доласком у Београдско Народно позориште, 1926 г., Беложански налази свој прави сликарски метје. Напајајући се чарима позоришног осветљења, он и у својим сликарским делима настоји, — у пуној свести —, да делује што ефектнијим распоредом осветљења и сенки. У томе он много потсећа, што до сада још није запажено, на сликарског гиганта Рембранта, и сви они који то Беложанском упиС УЈУ У г рех, требало би да се сете да је и Рембрант оперисао сличним ефектним средствима, и то у својим најбољим делима, којасва носе многе карактеристике вештачког осветљења. У својим многобројним делима, махом романтичним пејзажима, Сташа Беложански показује много смисла за жарки колорит, особито смеђе-жуто-црвенкасте тонове, као и за избор, компоновање и стилизовање мотива. И баш те његове чисто уметничке квалитете навеле су извесне критичаре да га прогласе за претерано декоративног сликара. Кад сам једном ранијом приликом говорио о уметности Сташе Беложанског, дотакавши се тога проблема, ја сам рекао да у просуђивању овог питања „не треба сметати с ума најизразитији декоративни карактер италијанског ренесанског сликарства. Па рококоа; па барока; па бидерммајера итд. итд." „Није и не би смело бити питање у томе, — рекао сам тада, колико је неко модерниста и колико није; колико је неко декоративан и колико није; —него: колико је неко таленат и у колико је свладао свој занат; како и на који начин види ствари око себе и како и на који начин их сликарски реализује; — напослетку; како његове слике делују." Као ђак нашег одличног и веома заслужног сликара и педагога Милана Миловановића, Беложански је веома солидно савладао свој занат, пре свега цртеж, који је фундамент на којем се гради свако ликовно уметничко остварење, а који је у модерном сликарству толико занемарен. Нзегова палета је веома богата и чиста а потези широки и убедљиви, Кад ириђе платну, он се сав предаје послу и ради веома брзо. Иако је богатство колорита многе сликаре одводило у разна јалова експериментисања, Беложанског није одвело. Не

подлежући утицајима никаквих школа, праваца и помодних „...изама", он је одувек настојао да у својим допадљивим сликарским реализацизама нашег пејзажа пронађе оно што је најкарактеристичније, што је најинтересантније — што је специфично наше. То је настојао, и у томе много успевао, да обликује на један њему својствен начин, убедљиво, искрено, проосећано, суптилно, а изнад свега једноставно и јасно. У том погледу је ишао одувек стазама старих романтичних мајстора. Ликовно-уметнички теоретски проблеми њега никад нису много интересовали, и кад год је узео у руке кичицу или креон, њега је интересовало само једно; да створи добру и допадљиву слику, коју ће публика разумети. Колико је у томе успевао, види се и по резултатима његових многобројних изложаба, на којима је у неколико махова распродао све изложене слике. Иживљавајући се, тако рећи, искључиво у пејзажу у вези са особеним карактеристикама дане архитектуре, он је највише радио мотиве из Јужне Србије, која је у њему нашла једног од својих најодушевљенијих, најлирскијих, најсрдачнијих, најнеизвештаченијих, најприснијих и најуверљивијих сликарских интерпретатора. Страшћу истинског уметника, оног за којег латинска сентенца каже да се рађа рођењем, који осећа боју у свим њеним бескрајним видовима: контрастима, преливима и стапањима, он је дубоко проосетио и талентовано дао читав низ слика у којима је наша публика осетила оно што је интересује, оно што је заноси, оно за шта је Драгиша Васић, отварајући његову последњу изложбу, рекао да је „српски начин гледања на ствари". Говорећи о Сташи Беложанском поводом његове IV колективне изложбе, Пјер Крижанић је написао у „Политици" од 4 априла 1937 год. следеће: „Беложански је успео да донекле помири свој уметнички принцип са укусом и схватањем шире публике без штете за чисту уметност. Последњи радови показују да ће он и поред усавршенијег уметничког израза успети да остане на линиији тога компромиса, што ће донети много користи популаризовању наше сликарске уметности. Он је један од оних корисних уметника који неће збуњивати крчењем нових путева и тражењем нових уметничких истина, али ће, идући утрвеним стазама солидног сликарства, допринети да наш свет, који ое досад са извесним оправданим или неоправданим неповерењем односио према уметности, заволи овај израз наше духовне делатности'. Своје најдубље сликарске вокације Беложански је доживео у монашкој држави, на светој гори Атосу, усред дубоке религиозне егзотике и мистике, сликарски јединствено импресивне атмосфере свете српеке царске Лавре Хилендара и њених скитова и пиргова (по-