Општинске новине

Портрети београдских уметника

XII Сликар и сценограф Сташа Беложански

По својој огромној продуктивности, по проданом броју слика, као и по броју приређених изложаба, Сташа Беложански, међу српским послератним сликарима, заузима несумн>иво прво место. За, округло, четрнаест година самосталног креативног рада, он је израдио преко 500 већих и мањих слика, од тога продао преко три стотине, и приредио

десет колективних изложаба. Ако се уважи да је од тих триста проданих слика, држава, која је нажалост главни купац на нашим изложбама, откупила само шест слика, а све остале да су откупили разни приватници, за које сам уметник каже да их је тада први пут видео у животу, онда то, — бар за оне који су упућени у ствари — преставља један веома леп, а за наше прилике јединствен квантитативни успех. А кад томе још додамо, да је он за то време израдио и око сто и педесет позоришних инсценација, тек онда нам у целости излази пред очи шегова необична креативна снага. Све то, наравно, не би било довољно да Сташи Беложанском осигура оно место у нашем ликовно-уметничком животу, које он данас заузима, да његова дела сама по себи не претставл>ају резултате правог уметничког одушевљења, да сама у себи не носе истинске уметничке квалитете. Ако апстрахирамо његове ђачке и све остале покушаје и као почетак његовог уметничког дела узмемо његову прву колективну изложбу коју је приредио 1926 год. у Београду, видећемо да је прва преокупација Сташе Беложанскога била интересантна егзотика београдског Дорћола. Ти архаички мотиви, пуни минуле романтике, културне заосталости, беде и неке нарочито сетне дражи, — турске уџерице, ћепенци и чатрље, — у њему сунашли свог одушевљеног интерпретатора. Тим убогим мотивима београдске периферије он ће се и доцније враћати р.адећи мотиве из Јатаган-мале, Пиштољ-мале, са Прокопа, Чука рице, Варош-капије, и осталих стецишта београдске сиротиње. Поред већег броја слика из Венеције, на тој његовој изложби била су изложена још и три мотива из Босне и један из Далмације. Већ на тој изложби се јасно видело шта ће доцније бити главна карактеристика избора његових мотива, т.ј. да Беложанског сликарски највише интересује архитектура у вези с пејзажем. Осећај за тонове и штимунг, а пре свега за светлост и топле боје, већ тада је дошао код њега до јасног изражаја, што доказује