Општинске новине

Сликар и сценограф Сташа Беложански

673

сина. Међутим, ипак, што се у револуцијама веома ретко догађа, заслугом неког старијег официра, на којег се и чекало да санкционише то извршеше смртне казне, читав случај је мало подробније испитан — и Сташа и шегов отац су ослобођени. Без обзира на недовршени посао, па према тому и ненаплаћене паре, они су наврат-нанос скупили оно мало ствари што су имали, сели на воз и кренули за Севастопољ, у намери да морем, преко Цариграда, крену за већ ослобођену домовину. Али ни у томе нису успели, јер су ое томе противиле савезничке војне власти и они су, после месец дана чекања у Севастопољу, кренули бродом поново за Одесу. Ту доживљују демобилизацију немачке војске по француским трупама, и десетак дана по томе крећу неким малим бродићем за Галац у Румунију. Одавде продужују возом преко Букурешта и Оршаве за Темишвар, а затим преко Панчева за Београд, где су стигли уочи самог Ускрса 1920 год. Ту ое завршава та скоро невероватна одисејада, и ту се они састају са својом мајком, односно женом:, с којом се нису видели већ четири године, а која је такође у међувремену дошла у Београд. После тог четиригодишшег потуцања по свету, поново се поставио проблем Сташине будућности. Што се самог Сташе тиче, шему је било јасно да је његов животни пут уметност и он је одмах изразио жељу да се упише у „Уметничко-занатску школу", али томе се жестоко противио његов отац. Ипак, после разних перипетрија, а још више ради поодмаклих година у којима се Сташа налазио, 1920 године, његов отац коначно пристаје на ту идеју свога сина, и сам га одведе код свог пријатеља и директора „Уметничко-занатске школе", нашег заслужног и познатог вајара г. Ђоке Јовановића. У тој школи Сташа остаје пет годину и редовно је свршава 1925 шдине. Као ђак наших одличних сликара Милана Миловановића и Драгослава Стојановића, он показује веома леп напредак; на завршетку сваке школске године добија писмену похвалницу и малу новчану награду. Већ у то доба, још 1921 год. критика га запажа на школској изложби, и веома се похвално изражава о његовом таленту. На једној од таквих школских изложаба он продаје неколико својих радова у вредности од 20.000 динара — што претставља вероватно јединствен догађај у историји читаве те школе. Паралелно с уписом у „Уметничко занатску школу" Сташа Беложански ступа у Народно позориште као сликарски волонтер. Позориште је нашег уметника окупирало још 1917 године у Русиј^, и гго кад је први пут у животу гледао један позоришни комад: у Одеси Горкијеву снажну драму „На дну". ,Отада он стално, једно време и свакодневно, посећује драмске и оперске претставе и снива о томе да се и сам посвети „даскама које значе живот". Та позоришна преокупација не напушта га чак

ни у војсци кад је 1921 год. у Новом Саду у авијацији служио свој војни рок. Ту он долази на идеју да оснује војничко позориште, у чему и успева, али његовим изласком из војске, оно се угасило. 1923 год. Беложански постаје члан Академског позоришта" у Београду, и за тај театер израђује своју прву инсценацију за Дикенсовог „Цврчка на огњишту", која је од позоришне критике запажена као веома успео експресионистички декор. Већ у то доба, поред облигатних школских студија и позоришних сценарија, Беложански почиње да ради самосталне аквареле. По завршеној „Уметничко-занатској школи" Беложански суделује на конкурсу Министарства просвете за стипендију за студије у Паризу; али, иако га за то препоручује наставнички савет те школе, он ту стипендију не добива. Уместо њега је отишао у Париз један други сликар, који је тамо био већ седам година. Међутим, његови другови из „Академског позоришта", да би му колико-толико омогућили студиј у иностранству, приређују посебну корисницу с његовим инсценацијама — комедија „Карлова тетка" —, и рн са новцем који је том приликом пао на благајни, одлази на четири месеца у Венецију. Већ 1926 год., одмах по повратку из Венеције, о,н приређује своју прву колективну изложбу акварела на којој продаје свих четрдесет изложених радова. Критике из тог доба сведоче о ретком успеху једног сасвим младог почетника. Његов деби пред београдском публиком :и београдском критиком потпуно је успео. Исте 1926 године Беложански ступа у београдско „Народно позориште" као сликар извођач, где изводи инсценарије под водством нашег познатог модернисте Јована Бијелића. већ после годину дана почиње да изводи самосталне инсценације. 15 јуна 1926 шд. у београдском Народном позоришту, била је премијера Савоарове комедије „Укротитељ" са доста срећно решеним инсценацијама Сташе Беложанског. Већ на почетку идуће позоришне сезоне — 1926/27 год. — Беложански инсценира познату Крстићеву оперу „Зулумћар" и тиме доживљује свој први велики сценографски успех. Тај успех му обезбеђује положај сценографа, на коме се налази и данас. Како се својим инсценацијама, као и организаторским способностима, видно истакао, тадањи управник београдског „Народног позоришта" г. Милан Предић поставља га 1931 год. за шефа позоришне сликарнице. На том положају остаје све до 1936 год., кад је смењен, о чему је тада у јавности било доста говора и протеста. Али, и тада је остао у позоришту вршећи и даље дужност сценографа. За тих четрнаест година Беложански је инсценирао око 150 које опера — које драма, —