Општинске новине

712

Београдске општинске новине

лесников... итд.? Неоспорно, — сва кривица ради тога није само на управи „Цвијете Зузорић". Много је има и код самих уметника, њихових ривалстава, неактивитета итд. Али то је већ „питање за себе", које, иако не излази из комплекса питања која улазе у ову критику, ипак прелази оквир овог часописа. За еада и овде биће довољно ако само констатујем, да неучествовање вајеминентнијих претставника наше ликовне уметности на тако репрезентативним изложбама као што је ова, доказује већ само по себи да односи у нашем ликовно-уметничком животу нису здрави. Исто такво „питање за себе" јесте и проблем наших изложбених каталога. Пре свега, сасвим погрешно уређени, с најмањим трудом који се у тај посао уопште може уложити, они су и сувише скупи (па их публика и не купује) и сувише гломазни, неестетски, да би се могли понети кући, спремити и с њима ое данас-сутра користити. Довољно је да споменем само каталоге француског Салона, који су пре свега по цени веома приступачни, по формату веома прикладни за џеп, а по садржају претстављају трајну вредност малих енциклопедија, са најважнијим подацима о сваком поједином излагачу. Зашто се и код нас не би вредност каталога подигла на тај начин? Иако далеко од тога да даде глобални преглед моменталних тежњи нашег ликовно-уметничког живота, ова изложба је ипак подобна да код релативно обавештеног посматрача покрене читав низ асоцијација

Барух Бора: Маљи печалбар (Откупило Министарство спољних послова) наше ликовне уметности, омогући што потпунији преглед како колективних тако и индивидуалних напора наших ликовних стваралаца — и да се омогући најмлађима да своје радозе подвргну критици како мање или више компетентних стручњака из жириа и из редова ликовно-уметничких критичара тако и најшире ликовно-уметничке публике. Да ниједан од горе побројаних циљева до данас није извршен у потпуности, то је мање-више познато. А познато је да је било чак и читавих покрета у ликовно-уметничким редовима за бојкот тих изложаба. Што се тиче" ове изложбе на пр., могао би се набројати читав низ заиста најеминентнијих претставника Југословенске уметности који нису заступљени на н>ој, а без којих се ипак не може ни замислити једна репрезентативна југословенска изложба —, као што би то требало да буде ова. Да споменем само неке који ми у овом моменту, док прелиставам каталог, падају на памет: Иван Мештровић, Урош Предић, Мирко Рачки, Ђорђе Јовановић, Милан Милованозић, Илија Шобајић, Бета Вукановић, Пјер Крижанић, Симеон Роксандић, Љубомир Ивановић, Марино Тартаља, Мише Јеролим, Крсто Хегедушић, Петар Добровић, Драгомир Арамбашић, Бранко Поповић, Фран крширшћ, Динчић-Мегело Фран, Шумановић Сава, Анте Аугустинчић итд. А где је читав низ руских уметника чија је уметност код нас већ стекла право држављанства: Василије Резников, Владимир Жедрински, Петар Ко-

Јосиф Мајзнер: портре Жике Радосављевића