Општинске новине

Уметничка хроника

713

и размишљања о путсвима и остварењима наше ликовне уметности. Оно што је на озој изложби управо боло очи то је несхватљиво и необјашњиво летен>е за разним француским модернизмима. Сви могући и немогући експрерименти који су се појављивали у Француској ликовној уметности за последших пар деценија нашли су свог јаког одјека на овој изложби. Налазећи се у павиљону међу тим делима, човек се осећао као у неком музеју експеримената који су у Француекој имали свог релативног оправдања, јер су заиста били нови и јер су претстављали тражење што потпунијег израза родне груде — тла, поднебља, вегетације, ваздуха сунца — на бази неисцрпних богатстава француског колорита. Ти исти експерименти, појављујући се код нас, немају углавном никаквог опраздања. Пре свега, јер уопште и нису никакви експерименти, никакво тражење нових путева, него просто некритичко летење за страним узорима, — а друго, јер немају савршено никакве везе с нашим тлом, јер не дају израз наших аутохтоних ликовних тежњи. Највећи број тих експериментисања одбачен је данас и у самој Француској као неуспео и већ је тамо углавном заборављен. Код нас они звуче као закашњели и случајно залутали одјеци. Интересантно је да је наша литература куд и камо брже преболела све оне наказне и јалове експерименте који су после рата беснели у читавој Европи. И ми смо имали свој футуризам, зенитизам, надреализам, али то је до данас све већ заборављено и

данас сами њихови лидери о тим својим младеначким заблудама говоре с потсмехом. Сва та футуристичка, дадаистичка и зенитискичка „тражења нових путева" данас нам, ето већ након деценије-две изгледају смешно и глуло до несхватљивости, а дела једног Золе, једног Мопасана, Толстоја, Достојевског — или на пр. нашег Петра Кочића, Шеное, Матоша или Домановића, — и данас су свежа, и данас се могу читати, и данас су углавном оно што су била онда када су настала. Књижевници су то увидели и данас сви одреда настоје да што озбиљнијим и што савеснијим радом даду трајно вредна дела. „Тражење нових путева" они су углавном напустили, а оно што они данас траже то је што потпунији и што продубљенији израз наше стварности. И заиста је чудно и необјашшиво зашто то исто не ураде и наши ликовни уметници. Зашто не увиде већ једном шта је то уметност а што није. Ако већ траже те тз. „нове изражајне начине", зашто их не траже на бази нашег тла, нашег поднебља, наших народних шара, наших фресака и нашег народног веза? У том случају то би заиста и могло да буде тражење нових изражајних средстава и то би онда могло да има и много оправдања. И заблуде на том путу могле би се опростити. Толико у опште. А будући да је и сувише 1?елики број дела о којима би требало да се каже понепгго ја ћу се овде уздржати да говорим било о ком уметнику појединачно — јер би нас то одвело страховито далеко. Звонимир Кудунџић

-Зив!

ШвИШВж

.. ' тШк

: • •

■ јдада-шшш- & Г'-'ТВ Ш ■ ■'*ТР ■РРГ« јЦ .• • I ■ * : Љ ( - '

ш

-

Ш т ШШ

*■-: •

Стевановић Боривоје: Мотив из Предграђа Београда