Општинске новине
3*
Београд негдашњи центар великог рибарства
739
Овде изложена статистика, добијена од Управе трошарине, показује колики су били трошарински приходи од свеже рибе, наплаћивани по 5 динара од 100 кила, до подношења представке еснафа тој Управи: године 1893 наплаћено је 1338 динара године 1894 наплаћено је 2363 динара године 1895 наплаћено је 2618 динара године 1896 наплаћено је 1С925 динара године 1897 наплаћено је 10908 динара године 1898 наплаћено је 5595 динара године 1899 наплаћено је 4348 динара године 1900 наплаћено је 12093 динара године 1901 наплаћено је 5430 динара године 1902 наплаћено је 7741 динара године 1903 наплаћено је 3800 динара Трошаринске таксе за рибу су од тада у више махова мењане, али никада не онако како је тражио београдски рибарски еснаф. Последња до данас очувана представка рибарског еснафа је она коју је 20 фебруара 1910 године еснаф упутио министру финансија и која је била овакве садржине: „Још до пре шест месеци сва жива риба, коју смо у баркама довозили из Аустро-Угарске, царињена је на дунавском кеју, на самоме рибарском пристаништу, где нам стоји и сав рибарски алат и сталне велике барке (тикваре) у којима рибу чувамо и свакодневно износимо на пијац." „Пре шест месеци то је измењено и нама наређено да сву рибу, било да она долази из Саве, било из Дунава, вучемо на савско пристаниште ради царинења, па да је онда тако оцарињену враћамо на дунавски кеј." „У колико смо обавештени, оваква је наредба потекла из тога што се нашло да је царинским властима тиме олакшан надзор над рибарима, члановима овога еснафа, на које се незаслужено, неоправдано и непрестано баца љага да су шверцери и што се налази да се једино таквим мерама шверц даје предупредити." „Међутим, шверц врше, не чланови рибарског еснафа, већ једна нарочита класа људи којима је то занат, који имају нарочите путе и начине да не падну у руке царинарским органима и који заиста нису толико наивни да возећи рибу и вукући тешке барке са којима је немогуће стићи и утећи, врше шверц." „Од поменуте наредбе да се риба царини на сваком пристаништу еснаф рибарски трпи огромну штету. Није тешко свакодневно се уверити са каквим се нечувеним напорима оп-терећене барке са рибом извлаче поред града уз брзу воду до савског пристаништа и колики се проценат рибе при томе изгрува и изгуби своју цену. Па и кад је риба извучена до савске царинарнице, царински чиновници, имајући да сваки час дочекују лађе, не царине одмах приспелу рибу, већ се за то често пута мора чекати по неколико сати, каткад и по 24 сата. Тек после тога се сме риба
превозити на рибарско пристаниште где долази већином излупана и изгрувана, тако да смо после свеколиких оваквих излишних напора и трошкова приморани да је солимо, на место да је као свежу и здраву продајемо на пијаци." „На наше представке царинским властима да би трговину са рибом, као лако кварљивом храном, требало у интересу исхране становништва и јавне хигијене што више олакшати и дати јој маха, као што се то ради свуда на страни и на све могуће начине, нама је увек одговарано да је овако лакше за царински надзор, а да је све друго споредно." „Еснаф рибарски узима слободу представити ову своју велику невољу госп. Министру и замолити га да овоме злу стане на пут, што би изволео наредити да се од сад сва риба као што је и раније рађено — царини на дунавском пристаништу, где се и налази целокупан еснаф рибарски и где и иначе постоји сталан царински чиновник и царински стражари, као и трошарински органи. Тиме ће и београдско грађанство доћи до јевтииије, свежије и здравије рибе, и трговина са рибом добити знатне олакшице и јача полета." * * * Из овога што претходи види се да је београдски рибарски еснаф савесно и енергично заступао интересе рибара, као и то да су државне и општинске власти на њега рачунале као на главни фактор за риболовне послове у риболовном подручју Београда. Писац ових редова, који је од 1897 године, па све док је еснаф трајао, био његов редовни члан (по нарочитом, званичном и писменом одобрењу тадашњег министра просвете Андре Николића, под ПБр. 2131 од 7. фебр. 1897 г.), често је присуствовао еснафским „лонџама" у рибарским кафанама „Златан Шаран" или „Јасеница" и имао прилике посматрати са колико су се озбиљности, трезвености и разумевања ту претресала и расправљала питања што задиру у интересе рибара и рибарства, и тражили начини да се за њих корисне одлуке приведу у дело. Највише су посла еснафу задавале царинске строгости онога времена, кад су Сава и Дунав били граница двеју држава, и то граница преко које се вршио наш најјачи погранични саобраћај тога доба. Царинске власти, имајући пред очима само спречавање кријумчарења, ни мало не познавајући потребе рибарства и трговине са рибом, о чему нису водиле рачуна, врло су често мењале своја наређења, пооштравале мере за царински надзор и отежавање шверца, а не узимајући у обзир тешкоће и невоље које ће тиме бити причињене београдском рибарству. При сваком смењивању управника царинарнице нови управник, заплашен причама о развијеном шверцу дуж обала Саве и Дунава, сматрао је за прву дужност да пооштри дотадашње царинске мере