Општинске новине

832

Београдске општинске новине

гимназиског професора, спада међу најбогатије приватне библиотеке код нас. Његова збирка рукописа, (међу њима има много необјављених) српских писаца из времена више од пола века, анегдота о њима и др. претставља драшценост. Он је, иако и сам само скромни државни чиновник, мецена уметника и добротвор сиромашних ђака, нарочито оних из Босне и Старе Србије и Црне Горе. Они су се све до ослобођења и уједињења купили стално око њега. Он их је очински примао у свом гостољубивом дому, прихватао их, и у свакој прилици, преко својих могућности, помагао. За 75 година свога живота он не зна шта је дангуба, а ретко зна за одмор. Такав је био при првом наступу у јавни живот, пре више од педесет година, такав је и данас. Он не осећа да му је живот, по природним законима, на заранку, јер верује у век своје, блага спомена, дивне Мајке, којој он тако много дугује за све своје красне особине. Или баш зато што осећа да је мање живота пред њим но за њим, пашти се да утроши и последње атоме своје стваралачке моћи и телесне снаге за опште добро. Један од последњих знаменитих појава у нашем културном животу и националном раду свога доба, можда последњи тако још жилаво агилан чика Миле не осећа нимало терет прохујале три четвртине века. Вољом човека коме се ништа није отело из руку, вредно сарађује на свакој народној работи, марљивије од далеко млађих и боље од многих претенцисзних. Скроман, колико вредан и способан, повучен у себе и у рад, он у широким круговима није толико познат лично. Али чика Миле је био љубимац многих великих синова нашег народа. Уживао је велике симпатије и пријатељску наклоност два наша велика последња владара, ГТетра Ослободиоца и Александра Ујединитеља. Они су га волели и ценили и Као човека и као јавног радника. По урођеној скромности својој он је увек друге истицао испред себе, наравно само оне који зреде, не отимајући се ни за положаје ни за одликовања ни и на јавна признања, још мање за материјалне награде. Он је, углавнсм, остао анонимни радник. Не онај што бриљира успесима, но онај што тим успесима највише доприноси. Дело то је његова животна идеја и ;мисао водиља. Она га руководи и данас као и пре више од пола века, како је ступио у јавни живот у коме тако дуго има улогу једне водеће, али невидљиве јаке снаге. Галенат истинске снаге и вредности, он је и као књижевни радник најрадије остајао анониман. Љегови радови објављивани су годинама већим делом под разним псеудонимима, често мењаним, да их се можда више ни сам не сећа.

По природи велики слободар и борац за социјалну правду, он постаје још у младости изразити борац за слободоумна начела као присталица Народне радикалне странке у време њеног најснажнијег замаха и најтежих жртава у борби за слободу и народна права. Као истакнути борац прогањан је и од преких судова осуђиван. Да га је нешто ухватила покојна Аустрија сигурно би га, за грехе према њој, скратила за главу. Толико ју је задужио и тако јој је био прирастао за срце.... Још као ђак Учитељске школе, која је била прави расадник слободарских идеја и националне мисли, појављује се Миле Павловић као писац и сарадник и књижевник и политичких листова осамдесетих година прошлога века. Доцније као уредник књижевних и политичких листова показао је своје велике способности. Пре толико година, још 1892, он уз финансијску помоћ Милоша Валожића, а уз моралну подршку и сарадњу тада у Београду најјачих пера, покреће и успешно уређује књижевни лист „Гласник за забаву и науку"; од тада до данас стално сарађује на свима нашим књижевним и многобројним политичким листовима националистичког правца, а неке и уређује. Као новинар је савремен, проницљив, духовит, одличан познавалац укуса и потреба наше читалачке публике, која с уживањем чита његове ствари. Учествујући у рату вредно је бележио све што му се чинило да треба да остане забележено и незаборављено из епских дана нашег народног хероизма, из дана када је тако силно манифестована набујала снага нашег народа. Масу од тога занимљивог материјала објавио је у разним листовима, највише у ,,Војничком гласнику". Још огроман материјал из те драгоцене ризнице стоји му на расположењу да ГД; како он то уме, мајсторски искористи. Једном речју, Миле Павловић је човек стварне велике вредности. Он је пуно ваљао на сваком послу на коме се појавио. Чега год се латио то је, како је било најбоље могуће, свршио. У изгнанству 1915—1918 Миле је опет неуморан на послу. Својим везама у иностранству много је допринео победи наше националне тезе. Извршивши успешно одређену му мисију у Русији, где је имао од раније одличних веза међу водећим интелектуалцима, Миле у изгнанству успева да ухвати везе и учврсти пријатељстЕа са многим значајним личностима јавног живота у Француској, Енглеској и Швајцарској. Обавештавајући их о нашим националним проблемима, придобија их за наш најшири национални програм. У Народној одбрани, као и у другим и ранијим и доцнијим националистичким организацијама, он је споља слабо запажан, али је био неуморни радник, великог искуства, широка замаха. Такав је остао до данас. Народна одбрана га убраја међу најбоље и најпоузда-