Општинске новине

836

Београдеке општинске новине

ЈЕРЕМИЈЕ СЕЛАСИ НА РАЗВАЈ1ИНАМА ЖЕНЕВЕ

— Под теретом бомбастих фраза које су овде изговорене срушила би се и солиднија грађевина. Политића, 14-У-1893

једног расног Шумадинца који је сео мало у ладовину да се одмори после напорног пољског рада, — и тог новинара како је дошао сав усплахирен пред тог сељака, у луксузној лимузини, и довикнуо му: ,,Еј ти човече, пробуди се!" — а тај сељак, који ту стопроцентно репрезентује целу нашу нацију и вековна стремњења наших понајбољих синова, не мичући се са свог места одговара лежерно: „Море, будан сам ја, него би ти требао да се испаваш!" А кад је 18-11-1937 год. један наш политичар, нашој и страној јавности веома добро познат по једној монструозној афери, загрмео с парламентарне трибине: „Никада у име демократије и за рачун демократије наш честити, бистри и паметни народ није толико обмањиван", — Пјер, који је веома исправно осетио да се демократија, пре свега, треба да чува таквих адвоката, нацртао је своју изврсну карикатуру „Из срца Шумадије", — која се састоји само из неколико веома маркантних фигура расних Шумадинаца сељака, и у уста једном од њих ставио ове управо генијално духовите речи: „Што јес', јес' браћо. Ова' наш посланик иако нас је обмањив'о то није радио за рачун демократије него, брате, за свој сопствени". Али за просуђивање Пјерове уметности је најважније да све те његове духовите констатације, оштре сатире и горке ироније, — како оне које су продукт чисто уметничке инспирације, тако и оне које су продукт моментане журналистичке потребе, — нису резултат овог или оног курса, ове или оне коњуктуре, него најдубљег личног убеђења и проживљености; — оне су све продукт једне линије које се Пјер упорно држи, не ,,као пијан плота", него као дубоко осведочени карактер. Та линија јесте

либерални демократски индивидуализам, прожет најпотпунијим и најискренијим социјалним саосећањем. Делујући на тој линији, ето, већ скоро три деценија, он никада на догађаје није реаговао као доктринарни апологета једне одређене идеологије, него чисто човечански. Исто тако треба аподиктички нагласити да Пјер ради материјалних интереса своју уметност није никада стављао у службу ове или оне идеологије, ове или оне партије, овог или оног властодршца или режима. Када би се скупиле све Пјерове карикатуре, видело би се да су међу њима најмногобројније оне које иронизирају послерату демократију, наравно њене негативне стране и злоупотребе. Није потребно да наглашавам да смо сви ми, нажалост, живи сведоци да су се та злогука Пјерова предвиђања и остварила. Све оно што се данас догађа он је веома луцидно предвидео у својој класичној карикатури „Јеремија Селаси на развалинама Женеве" („Политика" 14-111-1938 г.), која претставља абисинског цара Хаила Селасија, којем је баш извитоперени дух установе упропастио државу, — на развалинама гигантске зградз Друштва народа, — како горко резонује: „Под теретом бомбастичких фраза које су овде изговорене, срушила би се и солиднија грађевина". Да ли се могло дубље осетити и потпуније изразити долазак овог апокалиптичког лудила у којем данас грца измучено човечанство, и то баш његов најкултурнији део — Европа, него што је учинио Пјер још 22-Х1-1936 год. (У „Политици") у својој карикатури „Култура и рат": Симболична фигура Културе с бакљом просвете у руци стоји на разбојишту пуном мртвачких глава и рушевина, и палећи том бакљом фитиљ неке огромне бомбе тужно говори: „Пре су ме неговали и чували, да светлим човечанству, а сада ме приморавају да овом истом бакљом палим бомбу и тако извршим самоубиство". Али између свих многобројних Пјерових карикатура, које су на мене остављале често и неизбрисиве утиске, најдубље ме се дојмила једна од последњих. Та карикатура, у којој се, по мом схватању, Пјер најпотпуније изразио и као уметник и као човек, јесте карикатура ,,С ону страну...": На небу седе Ниче, Волтер и Достојевски; Ниче дубоко замишљен и намрштен пита: „Да ли ће завладати мој надчовек или твој свечовек?", а Достојевски, погурен, с лицем пуним патње и туге, седећи крај свог дела „Понижени и увређени", жалосно одговара: „Не знам који ће завладати, али знам да ће страдати Човек". („Политика", 4-УШ1940 г.). Тема која ме, ето, занесе, — заиста је неисцрпна и ја је морам овде прекинути. Али ипак, пре тога, морам да споменем, да трагикомични српско-хрватски односи ни у ком нису нашли свог потпунијег и добронамернијег ко-