Општинске новине

Карикатуриста П јер Крижаник

837

ментатора од Пјера. У Пјеровим карикатурама тог жанра говори већ више од двадесет и пет година прави расни инстинкт наша два народа, који су међусобно заиста толико блиски да претстављају један народ. Нико није изразио ни лепше ни јасније духовно јединство хрватског Загорца и српског Шумадинца него што је то учинио Пјер. И нико није правилније од њега уочио да та два сељака раздвајају заправо једино њихова погоспођена браћа.

ЧУДНОВАТ НАРОД

Као што би се Пјеровој филозофији, израженој у његовим многобројним карикатурама, могла написати цела књига, исто би се тако могла написати читава студија о техници његових сликарских радова, у првом реду баш карикатура. Први његови радови, који се још и данас могу наћи у старим годиштима „Коприва", носе многе ознаке школске академске педантерије; али се у свима њима већ осећа један јаки смисао за оштру карактеризацију и потенцирање, што се касније — дуготрајним радом, марљивим студијама и посматрањем реалног живота — развија до једног сасвим осебујног и изразитог стила који јасно карактерише све његове касније карикатуре.

ЧУВАР СТАРЕ СЛАВЕ

— Дина ти, Хисо, је ли истина да Кемал укину фес, скину јашмак и уведе ђаурске школе? — Вала, жива истина, и да није Босне, шућур Алаху, не би се ни знало за стару турску славу. Из Књиге „Куку Тодоре"

Св. Ћирило: — Да чудновата народа ових Југословена брате Методије. Славе нас што им пре хиљаду година дадосмо писмо, а још га ни до данас нису научили. Из књиге „Куку Тодоре"

У почетку донекле декоративан, Пјер се убрзо развија у изразитог и консеквентног натуралисту са снажним и здравим праисконским инстинктом расе којој припада. Његови типови наших сељака претстављају до сада најпотпунији ликовни израз специфичних карактеристика наше расе. Али, колико год Пјера интересовала чисто сликарска, још тачније графичка, подела наших расних типова, он не тражи оне тзв. расистичке диференсирајуће елементе који толико интересују извесне „научнике", него психолошке везе које вежу у једну нераздвојну целину србијанског „геџу" и хрватског „кумека". У техници својих дела, Пјер никада није упадао у маниризам. Он технику стално мења према могућностима ликовног израза даног објекта; према даном материјалу из којег се тај објект састоји; према хартији на којој црта; према репродуктивним могућностима... итд. Он на пр. узима сасвим другу технику кад ради неку симболичну фигуру, а сасвим другу кад ради реални живот. Поред технике крокирања, Пјер је своје карикатуре радио и скоро у свим могућим техникама које познајз савремено сликарство. Најуспелије су му несумњиво кроки-карикатуре, а за њима ништа не заостају ни оне које је радио акварелом у тонским односима појединих маса. Баш у тим карикатурама он се показао као првокласни мајстор који поседује веома снажни осећај за боју и њена ниансирања. Веома су интересантне и демокративне његове карикатуре рађене тушем и колорисане акварелима, по начину прозорских композиција од бојадисаног стакла. Посебно би се могло говорити и о његовим ка-