Општинске новине

838

Београдске општинске новине

рикатурама, рађеним већином угљеном, које по свом третману потсећају на старинске бакрорезе. Из Пјерових радова нигде не избија нека усиЈћеност и упегланост. Сви су они рађени — „а прима" — али не онако као што су то схватили премноги наши „модерни" сликари; да се лупне на платно неколико потеза, па шта Бог да. Пјер је у том погледу ђак великог учитеља импресионизма Манеа, који је учио да сликани објект треба пре свега веома пажљиво, до последњих детаља простудирати, а онда пренети на платно (или папир) у што кондензованијо]' форми имагнацију своје маште, свој сликарски доживљај. Ако то не успе од прве ,треба радити изнова, и опет изнова све док не успе. Пјер, на пр., кад ради и најмању портретску карикатуру, он пре свегапростудира до најситнијих детаља моделов портре као такав; он направи већи број портретских студија, а ,ако је то потребно чак и студија појединих детаља, као што су око, уво или нос — и тек онда приступа раду. Ако му не успе од прве, он ради изнова — све док не успе. Познато ми је, на пр., да је Пјер своју велику карикатурну композицију „Данс макабр', рађену пре две године за изложбу југословенских карикатуриста у Софији, — поред детаљних студија, радио тачно шест пута док с њом није био потпуно задовољан. Тако се може рећи да његове карикатуре носе управо академски начин рада.

Илустрација за Чарлс Дикенсов роман „Оливер Твист" — Рад из 1932 год.

Сећам се још веома живо како ми је једном пре три године рекао: „Не можете схватити колико ме револтирају они људи који ми за каванским столом кажу: Нацртајте за неколико минута моју карикатуру!" Услед свега тога није ни чудо да је Пјеру успело да створи читаву галерију наших јавних радника, у којој код сваког појединца долази до пуног изражаја баш оно што је за њега есенцијелно и специфично, а што многи између нас није тако рећи ни приметио. Ако би се ко потрудио да то испита, дошао би до закључка да је највећи део карикатура јавних радова из наших дневних и хумористичких листова инспирисан баш тим Пјеровим реализацијама. Можда је то и ради тога што Пјерова уметност није резултат дуготрајних и систематских студија, — само је једном био на страни на студијама, у Паризу 1925 год., — него пре свега посматрања живота, као што је то на пр. и Горкијева литература. Како је карикатура заправо синтеза ликовне уметности и књижевног лапидарног израза, добар карикатуриста мора бити исто толико књижевник колико и сликар. Пјер то јесте. Поседајући способност да се изражава и литерарно и ликовно, он никада није упадао у ону очајну грешку безбројних анонимних карикатуриста који ствари и облике доводе до апсурдних деформација, чинећи тако карикатуру више одвратном него духовитом. Пјер не само да никада није претеривао у деформисању линија и облика карикираних личности, него он, шта више, никада није радио ни људе с органским дефектима. И ужој уметничкој јавности Пјер је познат само као карикатуриста и ликовни критичар. Међутим, он се, од најранијих дана свог уметничког деловања па све до данас, бавио безмало и свим осталим ликовно-уметничким гранама; — највише портретирањем. Уз овај чланак доносимо један његов аутопортре рађен уљем, за који се без икаквих претеривања може рећи да одаје прворазредног мајстора кичице; један веома осећајан акварел, који претставља пејзаж, заправо кућу у којој је Пјер одрастао; једну религиозно симболичку композицију рађену угљеном и колорисану акварелом, што код нас, колико бар ја знам, нико не ради. О тим радовима ћу исцрпније говорити кад будем (и ако будем?) писао исцрпну студију о уметности Пјера Крижанића. И његове многобројне ликовне критике остављам за ту прилику. «» Петар Крижанић — у јавности и уметничким круговима познат под псеудонимом „Пјер" — рођен је 19 маја 1890 год., у малој историској варошици Глини, у Банији. Док је његов отац Матија, — судски архивски чиновничић, — био Хрват, и то стара старчеви-