Општинске новине

840

Београдске о пштинске новине

мога васпитања настадоше нове компликације и свађе: хоће ли дете бити васпитано у хрватском или у српском духу? И док се у мојој детињој глави надмудриваху Старчевићи и Симе Лукини Лазићи, Вјекослави Клајићи и Панте Срећковићи, на слабачким леђима делиппе љуте мегдане Обилићк и Зрињски." Дакле у тако идиличној атмосфери наш Пјер је 1907 године пошао у основну школу, где је већ од првих дана показивао веома леп успех и веома велики интерес за све оно што је могао сазнати. Свршивши с одличним успехом основну школу, прешао је у реалну гимназију, у суседној варошици Петрињи. Иако је ту, као сиромашно сељачко ђаче, веома лепо напредовао, — сањајући да ће једном постати свештеник, — већ након завршеног другог разреда морао је напустити петрињску гимназију, ради оскудних материјалних средстава. То му је било у толико лакше што је, заузимањем својих дотадањих професора, добио бесплатно место у интернату загребачке „Уметно-обртне школе", коју јз у то доба водио вемачки архитект Херман Боле, познат и по оном онако несрећном рестаурирању загребачке катедрале и историског трга са Бакачевим кулама око катедрале, око чега су се својевремено водиле живе полемике. Ту, у ,,Умјетно-обртној школи", долази до јасног изражаја његов прирођени цртачки таленат, који се појавио још у најранијем детињству, кад је као мали дечачић ишарао безбројне зидове и тарабе у селу, у којем је провео своје прво детињство: Меченчанима. Али тек у тој школи, тај је таленат запажен и да тако кажем озбиљно схваћен. Његови професори, заслужни хрватски уметници Бела Чикош-Сесија, Отон Ивековић, Иван Тишов, Роберт Франгеш, Рудолф Валдец и Фердо Ковачевић, — сада већ сви покојни, — утицали су веома повољно на развијање и правилно формирање његовог талента. Заједно са Пјером, у то време, учили су ту и познати загребачки скулптори недавно преминули Хинко Јун, професор Уметничке академије у Загребу, и Роберт Жан, сада и сам наставник на истој школи. Та школа, — коју је одлично замислио и организовао заслужни и дугогодишњи шеф хрватске просвете и професор историје уметности на загребачком универзитету д-р Исо Кршњави, — претпостављала је један и сувише високо замишљени претстојећи развитак грађевинарства, који би изазвао сам по себи потребу већег броја стручно образованих занатлија-уметника. У првој години је Пјер према наставном програму учио све уметничке занате, а већ у почетку другог годишта он једном заувек изабере за свој животни позив — сликарство. Поред редовних школских студија, због прирођене веома развијене радозналости духа, која се задржала у несмањеном интензитету све до данас, као, вероватно, и ограничених могућ-

МАТОШЕВ КРУГ

Карикатура из 1910 год. С лева на десно: Крешимир Ковачић, Тин Ујевић, Карло Хојзлер, А. Г. Матош, ЈБубо Визнер, Карло Хлавати, Никола Полић.

Коприбе, год 1910.

ности интернатског живота, код њега се развија права страст читања, коју је, на срећу, могао у великој мери задовољавати у релативно богато] и систематски сређеној заводској библиотеци. И школовање у том заводу пролази без икаквих нарочитих догађаја који би за нас овде били важни, изузев једнога који већ тада обележава будући пут нашег уметника. Једном на часу геометриског цртања, кришом испод скамлије, — не знајући ништа о тој врсти уметности, — нацртао је карикатуру професора тог предмета, сада већ покојног Стражницког. Индискрецијом, боље речено злобом, једног његовог друга, карикатура је доспела у руке професорове. Али, док су ђаци, а највише сам аутор, очекивали најстрашније последице тог ђачког несташлука, професор се доброћудно насмејао и карикатуру стрпао у џеп. Како су ђаци доцније сазнали, он ју је, шта више, с извесним поносом показивао својим колегама у професорском збору. Завршивши 1907 године „Умјетно обртну школу", добио је сведоџбу да је оспособљен, — са одличним успехом, — за декоративно сликарског помоћника. Без средстава да продужи школовање на Уметничкој академији, која се баш у то време оснивала у Загребу, Пјер Крижанић постаје члан „Савеза радника собосликарске, личилачке те сродних струка.'' — облачи раднички комбинезон и почиње да ради „на мердевинама" — што у стручном жаргону значи, као обичан собосликарски радник. У почетку је, наравно. као почетник, г-адио разне тешке послове на новим зградама. За нас је овде важно да забележимо да га, кроз сво то време зарађивања хлеба свагдањега, не напушта страст читања, и да он, после свршеног посла, и у шест часова навече на брзу руку поједене сиротињске вечере, одлази у „Градску књижницу" код „Каменитих врата' и да ту остаје до дубоко у ноћ, читајући најомиљенија дела тадање младе генера-