Општинске новине

Отворен је Г радски дом културе

781

ска комора разделила је земље у Срему као свој приватни посед разним великашким породицама оног времена. Нови ленски господари настојали су да њихова власт буде што шира, посед што сигурнији; Земун са околином припао је грофу Карлу Шенборну, потпретседнику Рајхсхофрата, члану једне угледне и старе породице, чешког порекла. Нови господар добио је широка овлаш^ења — јиз ра!гопа1и5 и јиз д1асЈ|| — право на роботу својих кметова, право да им суди, право да се меша у њихове приватне односе, што је увек била једна од најтежих страна кметског положаја. Становништво је овим дошло у тешку ситуацију. Да ли је неко кмет, или рајетин — у суштини нема битне разлике. И у једном и у другом случају нема власти закона, закон је воља свога господара, зависи од случаја, од особе у чијем је рукама власт концентрисана. По сведочанству свих историка, и Земун и околина услед дуготрајних ратова, били су опустошени. Услед тога су кметски односи били још тежи. Против овог новог зависног положаја борио се нарочито српски део земунског становништва. У тој су борби наскоро добили потпору и код аустријске војне власти, која је желела да се сви ови ленски поседи сремских господара прикључе т.з. Војној граници. Граничар је једна посебна фигура наше новије, увек тако тешке и борбама испуњене историје. Војна граница је у ствари жив бедем људи, који су с пушком у руци, под врло тешким условима једне изванредне строге војне дисциплине, имали задатак да спрече даље турско надирање. Уз реке: Саву, Уну, Купу и Зрмању ређали су се мали војнички чардаци у којима је наш граничар пробдео толико ноћи сањајуКи велики сан о слободи... Кад се приближавала опасност он је упаљивао своје „витиљаче", дугачке мотке на чијем се крају налазила слама умочена у катран, звонио у клепало, звоно, које је, подрхтавајући од чардака до чардака, будило војску на нови опрез. Нашем човеку било је и то милије од мирне покорности великашу, кметске зависности... У нашој Градској библиотеци чува се препис једног докумемта из 1751 године, којим је породица Шенборн продала и последњи део својих поседа. Тим је и Земун, као и остали део Срема, постао саставни део Војне границе. Друштвени односи који су се међутим развијали у самом граду од великог су интереса. Са војском долазе многи нови досељеници, повећава се број занатлија сваке врсте и у исто време, као нека паралела Војној граници, заводи се чувена институција контумаца (или раштела). Низом санитарних мера, преко ових ,,здравствених станица", контумаца, од којих је главни био у Земуну, аустријске војне власти хтеле су стати на пут ширењу куге, која је тад харала на истоку. Тако је та институција, која је основана 1730 и која се одржала све до 1842 године, дала повода разним мерама; живот града Земуна добија посебни карактер. И људи који су путовали за Земун и преко Земуна, и роба која се увозила или даље преко Земуна извозила, све је пролазило

кроз карантену, било подвргнуто посебним строгим прописима. И Београд у овом истом времену живи врло динамичмим животом. На првом месту привлачи пажњу Град. Војне власти желе да га што боље учврсте. Троше се велике своте за његово преуређење. Задатак се поверава Швајцарцу Доксату од Мореза који рестаурацију и адаптацију београдске тврђаве изводи према тад најпознатијем, Вобановом, фортификациомом систему. Подижу се разне нове зграде, старе се џамије претварају у нове цркве и манастире... У центру новог друштва стоји тадашњи гувернер, принц Александар Виртембершки. Овај велики пријатељ и штићеник принца Евгенија Савојског, који се у рату одликовао многим ратним подвизима, у миру проводи живот врло пустопашно. Радост, весеље и забава сваке врсте, — то су његове девизе у миру. Његову ћуд нико тако добро не познаје, као његов финансијер, Жидов Самсон Сиси Вертхајмер. Велике своте злата, које је принц Виртембершки у све Бећим количинама и све чешће тражио, прибављао је он драге воље, — све док принц није заложио и своје гувернерске приходе за неколико година унапред и своју принчевску палату... Наш српски део становништва живео је повучен у свом делу вароши, искрено одан својој вери и својој националној мисли. Општина, која се постепено формирала> имала је и свог претседника и своје ве^нике, који су настојали да изађу у сусрет грађанству колико је то у ондашњим приликама било могуће, Као једна заиста привлачна и велика личност истиче се тадашњи београдски митроплит Мојсије Петровић, рођени Београђанин, васпитан у Сентандреји у непосредној близини патријарха Арсенија III Чарнојевића. Иако човек релативно скромног знања, он дубоком интуицијом осећа многе ствари које су од пресудног значаја. Тако је он исправно схватио и питање школа и питање учитеља за нашу српску децу. Никакве ласкаве понуде нису га могле завести с пута традиционалног српског и православног схватања; да би српској деци омогу^ио боље школовање, а да их у исто време не би довео у опасност однарођивања, како је познато, он се в.ише пута обраћао с писмима у Русију. Тако је писао и самом Петру Великом излажу+ни му све тадашње невоље Београђана, нарочито у погледу школства. Благодарећи овом његовом заузимању, 1724 године, стигао је у Београд први руски уч.итељ, Максим Суворов, који је у Београду, као учитељ, провео неколико година, а каснмје отишао у Карловце. Београдским миром, који је склопљен 1739, Београд је псново дошао у вла-ст отоманске царевине. Услови тог мира били су доста тешки. Између осталог, по условима тог мира, морала је бити порушена и Београдска тврђава, тј. сва сна нова утврђења, које је с толико разумевања и пажње подигао, уз огромне материјалне издатке, њен нови градитељ, Доксат од Мореза. Али не само да је спољашњи изглед Београда тим миром враћен у стање свог првашњег изгледа,