Општинске новине

А. Г. МАТОШ У БЕОГРАДУ *)

Једна од најинтересантнијих фигура предратне југословенске литературе је свакако Хрват Антун Густав Матош. Некако уско и непосредно је везана уз тог немирног, осетљивог, чак по неки пут преосетљивог литератубоема, критичара, новинара, челисту, сатиричара, полемичара итд., узречица: „Док је срца биће Кроације". Она га карактерише и осветљава, и човек нехотице уз некадашњи појам Кроације, веже уско и име Матош. Познато је, да је тај исти Матош, који је своју Хрватску и свој Загреб волео изнад свега, провео у Београду скоро читав децениј. Први пут када је дошао у Београд, као војни бегунац кога су гониле аустриске војне власти, дошао је хладним и мокрим путем: препливавши Саву. Београд је примио Матоша раскриљених руку, како то може само и једино Београд да прими. У Београду се Матош брзо сналази, улази у ондашње литерарне кругове и редован је посетилац тада чувених „Дарданела". За њега се заузимају особито Јанко Веселиновић и Стеван Сремац. Неко време он живи свирајући чело у позоришном оркестру. Убрзо се број његових пријатеља и знанаца шири и он сарађује у неколико београдских листова и часописа. Свагде је са љубављу и симпатично приман. Фина и уређена његова духовитост, оштро и срдачно рсагирање на околину, истанчана осетљивост кад год је реч о уметности, начинише Матоша за кратко време правим становником Скадарлије. Сем прве двојице, Веселиновића и Сремца, у његовом су друштву редовито Чича Илија, Жарко Илић, Пера Тодоровић, Милован Глишић, Сима Пандуровић, Душан Николајевић, Брзак и многи други претставници тадање београдске уметничке боемије. Матош ускоро заволи Београд свим срцем — правим словенским срцем, заволи га толико да, кад га први пут, после три и по године напушта, плаче. Истина, Матошеву лако емотивну природу није било тешко натерати на плач. А дан када га је први пут напуштао, био је тужан и сив, ситна је киша ромињала... Сетио се тада Матош студених ноћи у малој собици, сетио се зимског капута који му је дао Јанко Веселиновић, купивши себи други, господски, са крзном; сетио се јединих, ситних и безбројних сведока својих немирних ноћи, сетио се прћастог носа Чича Илије, који *) Предавање одржано у оквиру Националног часа на Радио Београду 17 септембра 1940 год.

је толико пута насмејао београдско позориште, а кога је он, Матош, толико пута исмејао и пребацио добродушном чичи. Сетио се хамзуновског лика Владислава Петковића-Диса и његовог побратима Симе Пандуровића, чевапчића, ражњића, „старе и примитивне Палилуле", сетио се веселог и оригиналног орфеума Бране Цветковића, у коме се толико пута до суза насмејао, сетио се свега тога и... — опет му навреше сузе на очи. Овога пута сузе су му удариле на очи зато јер је после три године остављао калдрму „испод које се буди велики Пан", остављао распевани Дорћол, остављао пријатеље, остављао Београд. Остављао је Матош Београд, онда пун малих, приземних кућица, са широким и лепим баштама, иза чијих дашчаних тараба стрше као шафран жуте, велике и расцветале главе сунцокрета. Његове сузе лако се могу разумети... Матош, који је толико обожавао свој Загреб, мистицизам његовог Каптола, древност старог Грича, хладан и раскошан Мирогој, последњи и вечни одмор свих Загрепчана, ведру и веселу Загребачку Гору, питомо Загорје иза ње, Матош који је лаки и весели Париз описао у безброј дописа, фељтона и „догодовштина", коме је радост и туга Париза постала толико блиска као да је у њему и рођен, тај исти Матош је плакао полазећи из Београда. Јер Париз има једно, Загреб друго. У Паризу се човек осећао добро и заволи га свом душом после неколико недеља, Загреб занесе тек пошто му се упозна прошлост, тек кад му се уђе дубоко у душу. Ако је Матош знао зашто је плакао полазећи из Београда, онда је на првом месту морао бити свестан да је плакао за атмосфером, за пулсом Београда. На Матоша многи гледају као на негативисту у литерарном смислу. Пребацују му несталност, несталоженост, помањкање одређеног правцај у (критици. А да ли је он заиста то> био? Ја не бих рекао! Боем на првом месту, дакле човек чији живот не тече увек баш онако како би требало, није увек баш све ружичасто око њега. Немиран и осетљив, мрзео је Матош надувени и често празан тон којим је говорила већина тадањих познатих критичара, махом професора. Тај тон му је увек давао импресију неискрености и лажи. Ценио је таленат више свега, зато се око њега окупљала готово сва талентована омладина оног времена, а и он се у таквом друштву најбоље осећао. Београд