Општинске новине

А. Г. Матош у Веограду

903

је био у оно време затрован политичком борбом, па је, наравно, та политичка борба нашла и свој снажан одраз у књижевном свету. Матош није, као странац, учествовао у тој борби, мада ју је по који пут знао оштро осуђивати. Био је често и жучљив, помало превртљив. Али, волео је духовитост, леп израз, здраву шалу, мрзео намештеност, патос и фразу. Пребацивало му се да је био моменталан и да је био несталних симпатија! Но зар постоји сликар који стално даје радове највеће уметничке вредности, зар постоји песник чије су баладе увек једнако снажне? Постоји ли вајар који ради годинама а да не уништи бар по неки комад лепог мермера? Мислим да не постоји? Тако је било и са Матошем. Иако се на неком месту изразио лепо о писцу неке тек изашле књиге, познавајући га по ранијим делима, после неколико дана, прочитавши је, знао је написати страшну критику о тој истој књизи, која сахрањује писца. Ето такав је био А. Г. Матош. Увек у жељи да буде и остане објективан, ипак неки пут веома подложан првом утиску, прави књижевни импресиониста. Загреб, у коме је провео најлепше ђачке године, био му је милији од свега. Остао је заљубљен у кајкавштину, у Загорје, у Грич, у Великог Бана, до краја живота. У Загребу га је вређала туђинска власт, потискивање домаћег језика и сувише велика лојалност домаћих синова, чиновника и мађарона. И кад би дошло до неког прогона, они су били најжешћи) у својој анационалној трци за напредовањем, почастима и медаљама. И тако се Матош у свом толико вољеном Загребу осећао као у оковима. Ево што нам пише са једног свог пута из Загреба у Београд: „Београд — једва једаред! Као из огромне тамнице дођох у град, гдје сам слободан и гдје и Краљ говори боље хрватски од — многих хрватских „патриота". Није никакво чудо што је Матош био тако срећан дошавши у Београд, кад се зна какве су прилике владале тада у Загребу и у целој Хрватској. А Матош сам указује на огромну политичку слободу и толеранцију, на једном другом карактеристичном месту, где говори о томе како су њему, познатом старчевићанцу, дозволили да сарађује у Пашићевој „Самоуправи". Да га чујемо: „Па ипак, тек данас видим колико ми је омилио Београд и на част нам служи, што то могу рећи у старчевићанском фељтону. У Београду научих бити Хрват као Срби што су без разлике сви тврди националисте: тамо сам тек постао прави праваш. Србија је мени дала уточишта и тамо се навикох на безграничну скоро слободу, на слободне гестове, о каквим појединац не смије код нас ни мислити. Као праваш могао сам се користити најширом београдском толеранцијом, тако широком, те сам

као познати старчевићевац могао радити као фељтониста у Пашићевој „Самоуправи". Пошто је српска интелектуална елита махом из француске школе, ја сам као француски ђак ближи београдском него загребачком данашњем интелигентном и интелектуалном типу. Чувени књижевници, Јован Илијић, Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Глишић, Сима Матавуљ, почастише ме, незнатног сиромашка, својим пријатељством као и многи најбољи носиоци младе, нове Србије." Док Матош у свом Загребу гледа град подјармљеног народа, где се у Хрватском Сабору дижу најжешћи мађарони изнад честитих националиста, (случај Цуваја који је изабран за заступника у сред Штросмајеровог Ђакова), у Београду види Матош град најшире слободе, град чисте и праве демократије, какву досада није био упознао ни у Француској, земљи која се била сва окупала у крви за пароле: слобода, братство и једнакост! Био је леп, непосредан и срдачан Београд оних дана, улице му онда још нису биле засењене сенкама вишеспратница; и тад је човек могао мирно прећи улицу, без бојазни од многобројних аутомобила. Тада се у сеновитим баштицама скадарлијских кафаница знало често окупити друштванце весело, духовито и интелигентно, можда неки пут помало вулгарно у европском смислу, али тим самим искреније. Ту је Стеван Сремац, — велик, достојанствен, — тражио типове за своје приче, Ђура Јакшић тражио утехе својој учитељској сиротињи, а Јанко се свађао са Матошем који је, мада му је био пријатељ, приказао на мало незгодан начин „Хајдук Станка". Ипак их то није раздвојило, мада се Јанко доста дуго љутио. Београд оних дана морао се волети, а нарочито кад је човек, као Матош, био дошао онда из беаметарског и укрућеног Загреба. У тадашњем Београду није било, као у ондашњем Загребу, никакве друге аристократије сем аристократије и елите духа. А та се окупљала баш у тим неугледним жутим и ниским кафаницама Скадарлије. Кафаницама загушљивим, где је оштар мирис црног лука и дуванског дима терао сузе на очи, а где се ипак човек пријатно осећао, баш благодарећи гостима, гостима неусиљеним, слободним и понашању и говору, говорљивим и увек спремним за шалу. Тако је отприлике изгледао „Картије Латен" старог, доброг, предратног Београда. Они старији Београђани, који су познавали ту Скадарлију, лако ће разумети и Матошеве сузе. Колико је год волео људе и зидине Загреба, толико се он и гнушао оних неколико административних палата са неколико стотина људи у њима, увек спремних на издају свог сопственог народа. У Загребу не би смео о том свом гнушању ни писнути, и већ би га оптужили као „велеиздајника". И зато му је Београд, — слободан, весео и демократски, Београд без са-