Општинске новине

904

Београдске општинске ковине

лона са шпанском етикецијом, без укрућености и без лажи, — дошао као миран и срећан сан после ружне јаве. Пуним плућима удисао је Матош атмосферу праве демократске слободе, она га је опијала, чинила га млађим и давала му више елана. Из тог времена проистичу можда најуравнотеженији и самозадовољни дописи, фељтони и критике Матошеве. Београд, његово друштво, његова лежерност, ведрина и слобода, утицали су веома јако на нервозу, боемску и песничку природу Антуна Густава Матоша, и ја верујем да је тај утицај био веома позитиван, бар што се тиче његовог литерарног стварања. А у том великом луталици, у Матошу, има доста донкихотства, само у правом значењу тог и код нас рђаво схваћеног и на рђав начин популарисаног појма. Јер је Сервантес замислио свог витеза као трагичну фигуру, као човека који је кренуо у свет да помогне несрећнима, да спасе робијаше од њихових чу-

вара, да доноси срећу; једном речју, замислио га је као строгог моралисту, идеалисту који уздише за имагинарном Дулчинејом, а разочарава се тек делимично кад први пут види свој идеал, дотада невиђен, као прљаву и просту оељанку, и тада он још замишља да су је зли духови преобразили. И Матош је био луталица, тражио правду и слободу за свој угњетени народ, вапио за том слободом, ударао такође копљем о крила ветрењача, уместо да удари на дива. А да удари на дива, попут Франа Супила, за то је био он и сувише слаб. Као што је Београд, и дани проведени у њему, остао заувек Матошу у лепој и ведрој успомени, мада је можда било и хладних, невеселих дана, тако је сигурно и А. Г. Матош остао у најлепшој успомени код многих, још и и данас живи, тадашњих Матошевих пријатеља. Ведимир Љубић

Из Градског музеја: Једна београђанка у старом грађанском оделу