Општинске новине

Поршреши београдских умешниба]

XIV Бајар Петар Палавичини

тш

У овом врем^ену када у нашем јавном животу нема таквих ауторитета, као што је на пр. пре рата у српској књижевности био Скерлић, који би водили бригу о разним културним појавама и постављали их на њихова права места, — није чудо што име Петра Палавичинија нашој широј јавности није онолико познато, и онолико цењено, као што би то заслуживало. Повучен од осталог света, тих и

смирен у свом атељеу, као што је и његова уметност смирена и тиха, он не одржава присне везе с новинарима, и не хвата критичаре за каггут, — и ради тога не суделује у гавним дискусијама, не позивају га на анкете, не бирају га у службене жирие, његове слике не излазе у новинама и око њега се не купе сателити који би живели од сјаја који његов таленат расипа око себе. Бројни мањи таленти нашој широј јавности, познатији су од њега. Он ради и ствара дела, која наилазе на искрено признање и неизвештачено одушевљење правих познавалаца уметности. Не би одговарало реалном стању ствари и значило би потцењивање позитивних квалитета наше културне средине, када би се рекло да је Палавичинијев таленат више познат на страни него код нас. Истина је, да је немачки лист „Франкфуртер Цајтунг" још 1922 године, у једној уметничкој критици, тврдио, да је Палавичини „надмашио Ивана Мештровића" 1 ); да је чешки „Месечник за књижевност и уметност — Елан" 2 ) десет година доцније тврдио, да Палавичинија „познаје цела културна Европа, као једног од највећих југословенских вајара''; да је чувени француски књижевник Жорж Диамел, пишући о својој посетл Југославији написао: „Југословени се могупред очима целог света похвалити скулпторима, од којих су једни, као Палавичини, изврсни, а неки, опет, снажни и реномирани, као Мештровић и Росандић''. 3 ) — али је исто тако истина да су и неки наши јавни радници, којима се не може одрећи свака компентенција, осетили и написали углавном то исто. Милан Кашанин, на пр., у „Времену'' од 20-У-1931 г., написао је: „Веома вероватно да је то најфинији и најнежнији скулптор којег данас имамо. Нзегове изванредне бронзане фигурине одувек (?!) су биле међу главним и најлепшим предметима на нашим уметничким изложбама. То је сигурно један од петорице наших најбољих вајара данашњице." — Који би били остала четворица, то господин Кашанин у том чланку није рекао. И Павле Лагарић је, углавном, истог мишљења. Он је у „Политици", јуна месеца 1921 године, написао: „Ниједан од српских вајара није Палавичинија надвисио нежнијим и искре нијим осећајима, ниједан није знао у онај тврди мрамор улити толико нежног живота

х ) Види „Обзор", Загреб, 30 српња 1922 г. 2 ) Праг, децембра 1932. 3 1^е Рј§-аго, Рагјз, 5-111-1940.