Општинске новине

Патриотизам београдске чаршије

Још од првих дана Карађорђевог и Милошевог ослобођења Србије на Београд су, у нашој политичкој историји, увек били управљени погледи свих Срба из целокупног тадашњег неослобођеног Српства, и од Београда су са тврдом вером као у Бога очекивали своје ослобођење и уједињење. Па, и доцније, у низу многих година, веровало се широм Српства: да је све добро што из Београда долази, јер су у ( њему ницали сви национални покрети као и концетрисао се сав национални живот... У Београд се долазило као на хаџилук и одржавале су се све везе патриотске са Београдом и људима у њему... И, заиста, свим овим патриотским делањима дични наш Београд био је горд и поносит. Националан, свестан свога великог задатка, гостољубив и у пуном смислу родољубив. Ка њему се тежило са свију страна широкогаСрпства и то свим жаром великога српскога срца, као доброј мајци својој. А Београд је умео увек, својим животом и радом за своју неослобођену браћу, трудити се да оствари свету националну идеју васколиког Српства... Београдска чаршија је одувек била патриотска, и на ту сврху давала је обилато, и то по оној нашој народној изреци: „Што даје десница да не зна левица". Ако је требало помоћи четничку акцију у Јужној Србији, или дати какав већи прилог за подизање цркве или школе, купити звоно или ма шта друго београдска чаршија давала је увек и обилато... Све је ово вршено тихо, полако, тајно — у четири ока — а никако ое тиме ко из београдске чаршије није хтео рекламирати и износити на добош свој патриотизам и своју дарежљивост... Заиста једна лепа, племенита и знатна одлика. И, каква је била некада, таква је и данас, јер је свима познато: колико и како даје наша београдска чаршија на патриотске и хумане циљеве... Када је деведесетих година изгорела српска гимназија у Скопљу, београдска чаршија дала је толико помоћи да се гимназија уСкопљу одмах обновила, и то тако: да је нова гимназија била много већа, солиднија и лепша, него ли што је то раније била... Наш лепи и дични Београд одувек је био расположен да помогне сваку националну акцију на нашем класичном Југу, и никакве жртве( у ггоме погледу нису биле скупе за њега... А и Јужна Србија, а нарочито док је још у ропству била, погледала је стално жудним погледима на сво-

ју будућу престоницу, на срце своје будуће слободне Отаџбине — на Београд, — и Београд је тада, доцније а и увек, сматран за најбољу и највернију узданицу своју, што се заиста у најскоријој будућности и показало... Када је који наш првак из Јужне Србије морао пребећи због гоњења Турака у Србију — Београд га је дочекивао као што мајка своје мило и добро чедо дочекује, и показивао му је све нежности и пажње које уме и може само патриотски Београд да покаже. За ову пажњу београдске чаршије према Јужној Србији има много и много примера, о којима се говорило и писало по нашим дневним листовимај, а о којима се још и данас прича доле на нашем лепом, класичном али и крвавом ЈугуЗгодно ми је да овде наведем и један пример из скоро давне прошлости: о једном онда чувеном Београђанину, кога су ваљда досада готово сви Београђани и заборавили. То је Милош Скерлић, шеширџија у Београду, чији дућан беше на ћошку Југовића и Добрачине улице (у Лековој кући), отац нашег великог и човека и Србина и књижевника Јована Скерлића... У његову шеширџиску радњу, једнога дана, уђе Таса Канарчић, учитељ из Јужне Србије, који беше пребегао у Србију пошто му је живот био у опасности, јер су га Турци јако окривили за учешће у организовању четника. У оваквим случајевима наши су људи разним каналима, а у пратњи наших поверљивих и храбрих људи, били пребацивани у Србију, те су тако и учитељ Тасу пребацили преко Јавор-Планине у Србију. Кад је дошао у Београд учитељ Таса беше у дугачком црвеном фесу и њиме је скретао пажњу на себе београдске чаршије, која га је чудно погледала... Учитељ Таса је желео да фес што пре замени шеширом и случајно уђе у радњу чика Милоша Скерлића. — Шта жели господин? — упита чика Милош. — Један црни шешир... — Дедер, дијете, покажи господину шешире, па нека изабере који му је по вољи!... Дечак у радњи чика Милошевој ређаше шешире по тезги... — Господин је из Турске? — упита чика Милош. — Јок, Бога ми, већ из наше лепе али крваве Старе Србије...