Општинске новине

Правна хроника

Одлуке Државног савета

Ако се поређењем утврди да месту градског службеника одговара у државној служби место са правом на пензију, онда се и оно место у градској служби сматра као везано са правом на пензију. У овом смислу је решење Државног савета бр. 28471/39 од 9 марта 1940 године, чије је образложење следеће: „Побијаном пресудом одбачена је тужба ингересованог против одлуке Бана Вард. бановине, којом је оснажено решење градског већа у Лесковцу којим је исти отпуштен из оппггинске службе. Тужилац побија законитост оспорене пресуде, и у тужби истиче, да није могао бити отпуштен из службе као шеф војног одељења са више од 10 година службе сходно § 104 Закона о традским општинама у вези са § 113 и др. Закона о чиновницима од 1931 године. Државни савет налази да наводи пресуде нису основани на закону са следећих разлога: У § 100 З.г.о. прописано је да „градско веће има донети статут којим се уређују и систематизују звања град. службеника, одређује њихов број, квалификације и принадлежности за свако систематизовано место и назначује којем звању и положају државних службеника одговара звање град. службеника. У статуту има бити утврђено с којим местом је везано право на пензију". Загим је у ставу 1 § 104 З.г.о. предвиђено да „одредбе за државне службенике о општим условима за пријем у службу, и вршењу службених дужности, о престанку службе, о пензијама, као и о дисциплин. одговорности имају се сходно смислу примењивати и на град. службеника уколико овим законом није друкчије одређено." У ставу 2 § 104 одређено је да „службенику који испуни услов за стицање права на пензију, време проведено у државној или самоуправној служби пре ступања у град. службу рачуна се при одмеравању количине пензије." У текету ових двају законских прописа дат је градовима налог: у § 100 за град. веће да донесе статут („има донети статут....."), а у § 104 за примену на град. службенике одредаба које важе за државне службенике („одредбе за државне службенике.... имају се сходно смислу примешивати и на градске службенике "), што значи да су градови дужни да донесу статуте по § 100 и да на град. службенике примене сходно смислу одредбе које важе за државне службенике. По § 100, град није дужан само донети статут, већ тим статутом мора уредити питања која су у овоме пропису изричито поменута, а међу њима је и утврђивање места у градској служби с којима је везано право на пензију. Затим кад је,

према § 104, примена одредаба које важе за државне службенике обавезна на градске службенике у погледу свију службеничких односа у овоме пропису поменутих, онда се и на питање пензија град. службеника имају сходно смислу применити односне одредбе за државне службенике, јер су пензије поменуте у § 104. Из овога произлази да је градско веће, кад је дужно донети статут и њиме поред осталог утврдити с којим је местом у град. служби везано право на пензију, исто тако дужно да при томе утврђивању места за која је везано право на пензију примени „сходно смислу" односне одредбе које важе за државне службенике. А то значи да се статутом мора везати право на пензију за она места у град. служби која одговарају местима у државној служби за која је везано право на пензију. Баш с обзиром на то, у § 100 је предвиђено да се у статуту има, пре утврђивања места везаних са правом на пензију, означити којем звању и положају државног службеника одговара звање град. службеника, а то значи да се ово поређење звања град. службеника са државнима показује као радња из које следује утврђивање места у град. служби везаних за право на пензију, сходно одредби § 104. Према томе, по самом закону право на пензију везано је за свако место у град. служби које одговара једноме од места у државној служби које повлачи право на пензију, и та се места статутом могу само тако утврдити. Међутим, поставља се питање да ли и које службено место у град. служби повлачи право на пензију пре доношења статута по § 100, односно да ли је статут услов за право на пензију градских службеника уопште. Код овога питања ваља уочити да је З.г.о. у § 100 дао налог градском већу да донесе статут, а затим да је у § 104, према напред изложеноме, већ прописао да се одредбе о пензијама које важе за државне службенике имају „сходно смислу" примешивати и на град. службенике. Како пак ови прописи закона довољно јасно утврђују право градских службеника на пензију, и како њихова примена није ни једном одредбом овога закона одложена, онда се показује као несумњиво да недоношење град. статута не може спречити примену ових законских прописа који градским службеницима признају право на пензију сходно одговарајућим одредбама за државне службенике. Ово у толико пре што, према напред изложеноме, градско веће при прописивању статута није слободно у утврђивању места која у градској служби повлаче пензију, већ је у томе погледу везано одговарајућим одредбама које важе за државне службенике. Оно што Је за ово утврђивање места везаних за пензију претходно потребно, и што се у неколико показује као услов за