Општинске новине

Страна 4

„ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ"

Број 12

Из дана у дан СЛУЖБА ЗАЈЕДНИЦИ У озбиљним временнма као што је садашње, више но икад свакн појединац може да покаже своју човечанску и националну вредност само заборавом личних користи н готовошћу за службу заједници. Правило је без изузетка и разочарати се могу само они којн о њему не воде никаква рачуна. Служити заједннци — то је, пре свега радити. Рад је увек лек. У невољи он је вероватно чак једини поуздан лек. Никаквој себичности не сме и не може да буде места. Прошла су времена за саможивце. Најмање животних могућности, ако их уопште буде било, остаће за њих. Само онн који су испуњени свешћу о служби заједници могу имати реч. А та реч је сада свега једна: рад. Кажњива несавесност Преузимајући управу у своје руке немачке војне власти су прописале да све цене намирница и остале робе остану исте које су биле и до објаве рата, 6 априла ове године. Иако је наредба јасна и изрична, ипак се, на жалост, налази несавесних појединаца који пронађу могућност да се о њу оглуше. Путеви и начини на који то чине такви су да не могу остати тајна ни за кога, па разуме се ни за власти које су позване да о томе воде рачуна. Ако несавесни спекуланти верују да су толико вешти и лукави да ће сваког надмудрити, онда су у основи ипак наивни. За свако повишење цена, за сваку спекулацију, за свако искоришћење слабијих и потребних, казне ће бити такве да ће служити за пример. Њихов смисао за несавесне спекуланте сводиће се само на једно: да је боље, и јевтиније, бити лојалан и поштовати наредбе.

Мали саветн Перите руке и не рукујте се! Многи су послушали савете лекара и кувају воду и то је врло паметно као предохрана против тифуса и других зараза. Наш лекар даваће вам у сваком броју стручне савете о хигијени и чувању од болести, али ми вам сада скрећемо пажњу да је исто онолико важно колико кување воде и то да суву храну узимате чистим, добро опраним, по могућству и дезинфикованим рукама. Исто тако избегавајте да се љубите, па и рукујете. Постарајте се да за дезинфекцију руку набавите алкохол, лизол, карбол или хиперманган. БОМБЕ НА УЛИЦИ Око неексплодираних бомби, које војне власти још нису учиниле безопасним, подигнуте су ограде или је тај простор иначе обележен као опасан. Старији пазе на та места и не приближавају им се, али многа деца безбрижно се играју око тих опасних простора, па чак и претрчавају преко неког испуцаног и набубрелог тротоара. Родитељи, упозорите своју децу на опасност која одатле прети! УМЕСТО ЦВЕЋА ПОВРЋЕ Лепо је, нема сумње, имати цвећа по баштама. Међутим, има времена када је корисно важније од лепог. Рат је такво време. Београд не располаже са много слободнога земљишта, али ипак по кућним баштама и двориштима може се наћи која леја да се ту посади и посеје корисно поврће. Треба уосталом искористити сваки метар у своме дворишту. Место шебоја и зумбула, лепе кате и перунике, дана и ноћи и другог шареног цвећа, негујте кромпир и шаргарепу, пасуљ, парадајз и салату. Све ће то добро доћи вама и вашој породици. СПАЉУЈТЕ ОТПАТКЕ Данас када је отежана служба чишћења града, гледајте да што мање отпадака бацате на ђубриште. Све што се може од сметлишта спалити, сагорите у своме штедњаку. На тај начин не само да ћете општини олакшати изношење ђубришта из вашега дворишта, где би се оно задржало можда више дана и кужило ваздух, него ћете на тај начин допринети и хигијени своје куће и околине. СВАКО ТРЕБА ДА ЧИСТИ ИСПРЕД СВОЈЕ КУЋЕ Општина је већ позвала грађане да свако чисти испред своје куће, како тротоар, тако и половину коловоза испред тротоара. О тротоарима и коловозима испред јавних зграда, паркова и тако даље бринуће се општински радницн. Тако с мало труда, али заједничког (благословене многе ручице!), моћи ће да се Београд одржава у чистоћи. Општина, иако улаже највеће напоре, не може да стигне на све стране, и грађани ће свакако разумети што се она морала на њих да обрати у овоме случају. То је у интересу свакога појединца н целе заједнице. Сваког јутра прича Учим са својим сином

Сада у дане када школе још не раде, многи родитељи, да им деца не би дангубила, понављају са својим малишанима њихове старе задатке и задају им нове лекције. Није то увек лако ни за родитеље. Али у тој њиховој муци, има и веселих момената. Ево, и ова прича актуелна је по томе, те њоме отварамо серију приповедака, којима ће бити циљ да лаким и занимљивим штивом забаве наше читаоце.

„Када у девет пећи за пет и по дана изгори дванаест кубних метара дрва, за колико дана девет кубних метара дрва изгори у дванаест пећи?" „Када у девет пећи..." Седим за својим писаћим столом, читаЈући неки чланак у новинама. Узалудно сс трудим да усретсредим своју пажњу, до мога ува непрестано допире из побочне собе: „Када у девет пећи..." Та, до ђавола, шта је с тим пећима? Морам већ једном да видим. Мој синчић Габи седи погнут над сто и укочено гледа у држаљу од пера. Ја сс* правим да сам у собу због нечега другога ушао, те почињем ревносно да претурам по полици. Габи кришом овда-онда баца погледе на мене. Набирам чело, као ла сам се тобож предао неким важним мислима, и не осврћем се на њега. Али осећам како ме он пос.матра. Међутим, непрестано у себи понављам: Када у девет букава дванаест кубних пећи... до ђавола, како му оно беше? Расејано прођем покрај Габија и застанем, као да сам га тек у томе тренутку спазио. — Шта је, сине? Учимо ли? Кутови Габијевих усана развлаче се наниже. — Татице... — Шта је? — Ја овај задатак не схватам. — Не схваташ? Габи! Како можеш тако што да кажеш? Зар ти то нису објаснили у школи? — Јесу, али... Накашљем се, а потом му оштро рекнем: — А шта ти, дакле, не разумеш? Габи се тргне и, одахнув, као да му се неки сињи терет свалио са груди, журво ми рекне: — Видиш, татице, када у девет пећи дванаест кубних метара дрва изгори за г.ет и по дана... Ја га љутито прекинем: — Тандараброћ! Говори јасније! Тако се не може логички мислити. Понови све још једном мирно и лагано, па ћу ја видети! Стани, да седнем крај тебе и ја! Габи се чило и весело помаче у страну. Он мисли да ја не запажам како он сада све сваљује на мене. Не зна, нити наравно може знати да сам се и ја једном, пре двадесет и више година, исто тако чило и весело помакао у страну и да је мој отац исто као и ја, с истим важним лицем седео уз мене као и ја ово сада уз њега. Али, што је најужасније у свему овоме — синуло ми је сећању као муња — и тада је било разговора о истом том примеру... о буковим дрвима у пећима! Господе Боже! И у то време то сам скоро схватао, али, на жалост, одонда сам све заборавио. Тих дугих двадесет и неколнко година утонуло је ни у шта. Како ли му беше оно? — Видиш, Габи — велим му ја стрпљиво. — човек не мисли устима, него мозгом. Шта је теби, уопште, нејасно у таком нечем простом? Та све је то тако разговетно и јасно као сунце. Тако што разумеће и ђак из првога разреда, ако само пажљиво прразмисли. Види, сине, ту се, зар не, каже како у девет пећи за пет дана изгори толико и толико букових дрва. Дакле, шта ти ту не разумеш? — Разумем ја то, татиЦе, али само не разумем да ли је прва сразмера обрнута а друга права, или да је прва права а друга обрнута, или да ли су обе праве или обе обрнуте. Осећам како ми се коса диже увис. Доћавола! Шта тај деран ту бунца? ШтгГТг имају те проклете праве и обрнуте сра змере? Како да ја то брзо докучим?

Начиним се љут и викнем Габију: Габи, ти н опет много товрљаш. Тако нећеш ништа учинити. Човек треба да мозгом... Шта значи то, да ли је обрнута или права или. права или обрнута? То је да човек просто из коже искочи! Габи се задовољно кревељи. — Не смеј се! Мучиш ме ту, да и ја морам с тобом заједно да учим. То је стога што ти у школи не пазиш... Ти, како ми се чини, уопште и не знаш шта је то сразмера? — Знам, татице! Сразмера... сразмера... је једначина између двеју једнаких размера... Пребацим руке преко затиљка. — О свети Софроније! Та знао сам ја то. Четрнаест ти је већ година, клипане један, а још не знаш шта је то сразмера! Кутови Габијевих усана и опет се развлаче на ниже. — Дакле, шта је она? — Шта је она? — Гле ти њега, сома божјег! Одмах да си узео књигу и прочитао тридесет пута. Иначе!... Габи журно и узбуђено прелистава своју књигу. Потом почне да чита. — Једначина између двеју једнаких размера назива се сразмера. У свакој сраз.мери производ спољашњнх чланова једнак је с производом унутрашњих чланова... Да, татице, али која су ту два унутрашња члана? Да ли запремина букових дрва и број дана, или број пећи и запремина букових дрва? — Ти си и опет све смешао! Дај ми овамо ту књигу! — И онда почнем мирно и отсечно: — Видиш, Габи, не буди тако смушен. Све је то јасно као дан. Погледај само како је просто... Дакле, пази... Овде се, је ли, велн да у девет пећи толико и толико изгори дана. Када, дакле, толико и толико букових дрва изгори за девет дана, онда је јасно, зар не, да за дванаест дана неће изгорети толико и толико, него... — Да, татице, то разумем, али сразмера... Обузе ме бес. — Не упадај ми непрестано у реч! Тако нећеш никада ништа разумети! Када за девет дана изгори толико и толико, за дванаест дана, рецимо, изгореће толико и толико више. Али, ипак то није више, пошто не гори девет, него дванаест пећи, те према томе изгореће толико и толико мање... али не, већ ми се завртео мозак, ипак ће бити више, а не мање... ту је сразмера... сразмера... Наједаред ми у мозгу сину нешто као муња. Постане ми јасно оно што је двадесет и неколико година кз*њало у мојој свести: нема сумње, тада, у то време, ни мој отац није појимао тај задатак. Крадом посматрам Габија. Он је, за то време, отворио своју Историју н с највећим уживањем посматрао једну слику која приказује Сибињанин Јанка како гони два Турчина. Распалим му шамарчину, од које се соба разлеже. — Наравно! Ја да будем толико глуп да се ту с тобом мучим, а ти да ме и не зарезујеш! Габи дречи, јаче него што су морала дречати она два Јанкова Турчина. Устанем чисто лакши него што сам био. Нејасно се опомињем да је и мој тата мени тада чило и радосно распалио исти такав шамар, н, као у магли, гледам лик свога оца, који мн главом одобрава, као да бн да ми рекне: — Предај га даље своме сину, ја сам своје учинио. — Потом он лагано одлази, с рукама у џеповима, своме гробу, где је вре.ме за које пламен сагори девет кубних метара дрва једнако времену за које сагори светлост живота једнога шездесетогодншњег илн седамдесетогодишњег човека. Фриђеш Каринти

За крајеве који немају воде Снабдевање водом у Београду отежано је. Док водовод не буде оправљен, становништво у оним деловима вароши који су без воде треба да штеди воду и да не пропушта ниједну могућност да се водом снабде. Грађани треба да скупљају кишницу. Затворене олуке треба отварати и, за време кише, пунитн кишницом све слободне судове. Кишница се може употребити не само за умивање већ и за ку^д.вање, па, у нуждн, и за пиће, али само тобро прокувана.

Београдске вести \ Цене намирница на Јеоградским пијацама Стање на београдским пијацама, како у погледу намирница, тако и у погледу самих цена, постепено се нормализује, тако да у најскорије време треба очекивати да ће све животне потребе углавном моћи бити задовољене. Истина, још се примећује известан застој у погледу довоза појединих намирница. Млека и јаја нема много. Масти је бнло до недавно, али се сада може теже наћи. Осећа се несташица у свињетини и јагњетини, док говеђине има у довољним количинама. и продаје се по 20 до 24 динара по килограму. Јуче је било на појединим пијацама и нешто рибе. Шаран се продавао 30 динара по килограму. Међутим, како крајем овог месеца и почетком идућег наилази сезона поврћа, очекује се довоз разног зеља за варива у све већим количннама. Још и сада може се поврће куповати на београдским пијацама ио релативно ниским ценама. Спанаћа има врло много, и док се ујутру цени 4 динара по килограму, пред подне цена пада. Остале цене поврћу крећу се овако: Кромпир: стари 4—5 д., млади 9д.; стари лук: бели 10—15 д., црни 4.50—5 д.; салата до 1.50 д. по главици; кисео купус 5 д.; пасуљ 6—10 д.; зелен 2 дин. веза; келераба 4 д.; ротквице 2.50 динара веза. По месарницама има нешто мало суве сланине, која се продаје по 50 динара по килограму. Има доста сувих шљива, лешника и сувог грожђа. ДОЗВОЛЕ ЗА НАСТАВЉАЊЕ ТРГОВАЧКИХ И ЗАНАТСКИХ РАДЊА У Београду живот почиње да се нормализује. Ово нормалнзовање огледа се у томе што се отварају замрле трговачке и занатске радње. Већи број неоштећених радња већ послују и у њима се становништво снабдева најнужнијим потребама. О раду трговачких и занатских радња стара се један посебан отсек Градског поглаварства, који се налази у Дечанској улици број 10. Засада, трговачке и занатске радње у Београду могу водити само они који су и раније, по Закону о радњама, такве радње водили. Трговци и занатлије који желе да наставе своје радње обраћају се својим професионалним организацијама, којима подносе све податке о себи и својим намештеницима. На основу предлога и потврда сталешких удружења оиштинске власти дају трговцима и занапгијакга дозволе за настављање рада. ОПШТИНСКЕ ЈАВНЕ КУХИЊЕ ЗА НАЈСИРОМАШНИЈЕ СТАНОВНИШТВО Отсек за збрињавање сиротиње Градског поглаварства, који се налази у Космајској улици број 47, приступио је припремама за отварање јавних кухиња у свим градским рејонима. Отсек ће отворити десет кухиња у којима ће најсиромашније становништво моћи да се снзбдева храном. Ових дана је отворена кухиња у Младонагоричанској улици, али засада из ње се снабдева храном само општинско особље. БЕОГРАЂАНИ ЧИЈИ СУ СТАНОВИ СРУШЕНИ И ИЗГОРЕЛИ Становници Београда чији су станови разрушени или су изгорели треба да се пријаве отсеку социјално-привредне службе у основној школн у Дечанској улици.

Мали огласи помоћу којих ћете сазнати шта је с вашим рођацима За неколико дана овога заиста муњевитог рата, многи чланови породице изгубили су се један од другог и узалуд се сада распитују код познатих и непознатих за своје миле и драге. Да би помогле у томе својим суграђанима „Општинске новине" примаће мале огласе којим се траже обавештења о изгубљеним рођацима. Те огласе треба стилизовати што краће. На пример: „Г-ђа Јованка Ловановић моли сваког ко зна где је њена кћи Милица да јој то јави на адресу ту и ту." Ове огласе примаће администрација „Општинских новина", која се налази у улици Кнегиње Олге 21.

Власник Градско поглаварстбо Београд — Штампарија Драг. Грегорић, Књегиње Олге ^лица број 21 — Београд I