Основа и потка народнога просвећивања

43.

е) После свакога предавања, за народ у опште, предавач треба да отвори јавно претресање (дискусију) тј. да пита: Да ли међу слушаоцима нема некога. коме нешто у предавању није било довољно јасно или се неко не слаже с извесним предавачевим погледима, на претресано питање. Ако таквих слушалаца буде, онда их треба умолити да се слободно јаве за реч и поставе питање које желе. Предавач ће свакоме по могућности одговорити што боље буде могао. На тај начин и невештији предавач стиче искуство, вештину и моћ да лако влада и управља својим слушаоцима. — што у датим приликама много значи — а сем тога, том широкогрудошћу задобија своје слушаоце и отвара, им вољу да на предавања долазе. Те јавне дискусије после предавања дају слушаоцима прилике да схвате и разумеју и оно што им за време предавања можда. није било јасно. Њима је то особито мило кад предавач на неко постављено питање једнога од њих рекне: „Е то је веома умесно и оправдано питање и ја сам вам за њ веома захвалан и сад ћемо се сви заједно потрудити да га што боље расветлимо.“

Што се тиче питања: у чему треба народ просвећивати, није баш лако потпуно тачно и јасно одговорити. То зависи од самога предавача, његове спреме и од веће или мање интелигенције самих слушалаца. Ако је предавач напор. лекар, његово је поље неисцрино. Цела медицина а нарочито хигијена дају добром предавачу лекару широк круг рада у свима друштвеним елојевима. Ако се пође с тога потпуно истинитог гледишта да је једнога болесника много лакше излечити ако се лекар одмах позове у почетку, док болест није узела, маха, онда излази природан закључак да је лекару задатак да људе саветује ч поучава како треба да живе и чега да се чувају ше да и не постану болесни. Већину бо-