Основи физиологије

самрт | 997

свој врхунац па почну опадати. Старост се одликује тим опадањем физиолошких функција.

Организми живе ограничено време. Престанак живота јесте смрт. Узроци смрти различни су и многобројни: болести, механичке повреде, дејство отрова органских и минералних, итд. Међутим узроци смрти нису само такви чиниоци који јој дају "карактер „несрећнога случаја“, па према томе и нечега теоријски избежнога ; јер знамо да би смрт ипак наступила кад би се избегли сви чиниоци који нису неизбежно скопчани за живот. Физиолошка смрт је последица самога живота; самим тим што живи, организам припрема своју физиолошку смрт: живети значи умирати (Клод Бернар).

Престанком живота сматра се тренутак кад срце коначно престане радити. Али смрт самих ткива и органа наступа тек доцније, ткива дишу још неко време након престанка срчанога куцања, мишићи одговарају на надражаје, па и само срце, издвојено од организма, може се подстаћи на нова ритмична контрактовања. Организам не умре дакле тренутно већ изумире постепено. Престанак срчаног функционисања није права смрт, већ само укидање једне органске функције, — најважније, истина је, — које повлачи за собом и друге функције и изумирање органа и ткива.

Организми постају и развијају се утврђеним током за сваку врсту. Смрт, међутим, нема утврђен карактер и наступа у различним тренуцима живота. Ако се томе дода да је смрт, у човека и виших животиња бар, готово увек последица спољашњих теоријски избежних чинилаца, онда је разумљиво зашто се смрт, престанак живота, обично не сматра нечим природним и биолошким као зачетак живота.

Старост.

Смрт.