Отаџбина

3,

СЕЉАЦИ

Еоје су се ловди скупили, радујеш се доброј вечери и мирном иочивању. . . Али је све то превара. . . Видиш да си у сред пустоши, а око тебе ноћ Сироти Каменчани имају само толико поља колико би један добар момак за сахат могао обиграти, изгледа као неко шарено корито; онде мало засађена винограда, тамо је јечам и овас. Па ту са тога малога простора сабира себи храну више од две хиљаде душа.. . Па и опет —- само да знате како је и код њих по некада весело, веселије него ма у којој вароши; дође пролеће: и људи и воће и луг и планина, све је добило веселији изглед, све лепшу свечанију одећу. . . Онамо мирише планина од здравда, а долину опет липово цвеће са својим дивним мирисом напаја; уиланини пева пастир, а уз његов мушки глас одјекује гора и лужина; а у пољу с умиљатим варијацијама весело се надпевају шева и — девојка. . . Еад када се иза неког агбуна укаже и младо ратарче, ,ал онда девојче порумени и ућути; а момак извадивши иза појаса дугу врулицу, извија мелодије какових није слушао за својом тезгом згурени чивитар. Зими је опет тужно: путове завеје снег , планине се умотају у тамну маглу густих облака; нигде зелене травке, нигде весела лица. Дође ноћ. . . У селу чујеш лавеж паса, у планини вију курјаци. . . На пољу мраз, у колебици дим. . . У томе диму најруменије лице побледи, а најбеље сукно нотамни. . . Природа ућути, и са црним плаштом сакрива намргођено чело, па и становник суморних планина остаје веран син природе, и он је у то доба суморан и натуштен, баш као и облак што му љубимце: Хртањ и Малиник нокрива. . . Бива, те се тако ионекад наравно празником искупе пред судницом. Свађају се, туже се и мире се; а ко не ће да се мири брзо му пресуде: — Метите га у апс! Викне кмет, а кад кад и сами сељаци баш и као незваничНи викну: