Отаџбина

> БЕОГРАД Ј ијна 6кгоу|с СЕЛБАЦИ. Приповетка из сеоског живота. из године 1857.

У Црној реци подижу се горостасне планине, које још нису вешти мерници премерили — има у тим планинама борова, под којима се још није одмарао пастир, нит је икакав ловац наслонио дугу пушку, да онде у његовој тамној сенци причека хитру срну или пажљиву дивокозу; кад када само орао слети, да онде своја широка крила одмори; оданде после гледа кроз сиву маглу, и мери путове но којима ће га голема крила носити. . . Под његовим ногама простире се суро стење, над њиме облаци; тек дегде, дегде у долини, виде се као беле пегице домови сиротих сељака. Ту, на подножју тих планина, заузима врло мало простора село Каменац. Становници су му сами Срби. Вредни ратари, добри људи — али шта је вајде, кад им нема доста поља да га обрађују? Сједне стране камен, с друге камен, голо све! •Страх те обузме кад у то суро стење коракнеш, твоје те сопствено мицање планж; уздахнеш ли, чини ти се да камен уздише; спотакнеш ли се, камен се одрони, а у понорима јечи и грми, рекао би планине се руше. Кад дубље загазиш ј ту пустошну самоћу, чујеш како човек јауче, чинити се да у номоћ призива .. . Ноћ је ... Теби се коса диже на глави, слушаш боље, шта је ? . . . А то буљина, вешто подражава глас човечији. . . После чујеш где кевћб као ловачки кер, и теби се чини да већ гледаш из далека ватру око ОТДЏВИНА I. 1