Отаџбина

4

СЕЉАЦИ

Столе беше изузетак, аега скоро сви волеше, па зато баш да кмет Јова не би даље терао са тужбом диже се једаи од иостаријих сељака, иеки чича Илија, па онако са свим очински луикајући дреноваком о земљу рече: — Стојане синко, ово није лепо од тебе. — Твој отац, мој покојни имењак, лепо се са сваким слагаше, па баш и са мном, а ја сам био у оно време кмет, баш као сада овај брат Јово; а с њивама бесмо и компшје, исто ка и ви с' кућама. . . Но Столе брајко, скини капу, млађи си, те иољуби кмета у руку. Стојан скиде капу и готов бијаше пољубити кмета у руку, али га кмет са једним иогледом одби, па онда се окрете мало ка и набусито чича Илији: — Хеј, побратиме! Није та чизма на ту ногу.. . Па кад се мало онако кметски накашљао а он продужи: — Побратиме! А знаш ли ти ону моју дебелу крмачу? ха побре ?. . . Баш ни попа Соврина не беше боље угојена. .. Чувао сам је, хранио сам је, ко велим да је сад о летвем св. Николи закољем. . . Слава ми је, гости су. . . Званиде су... Те попа, те ти, те друга браћа, добри људи и кметови.. . И њега сам хтео несрећника да позовем, неби ли се како окануо пакости и оиачине. . . Али гле хуља шта уради ?. . Ма слушајте људи! Цело уво у моје дебеле крмаче и половину сланине јој је са сикиром одвалио. Хтеде кмет и даље говорити, али се издиже Стојан и са својим великим црним очима ногледавиш га рече, презриво: — Л.ажеш кнеже Јово!. . А ево знам те куд си наумио !. . Текајд! дубока је вода, нећеш испливати. Ја сам видиш, чича Илија, око моје кућице засадио мало шљива, мало крушака и разнога воћа, па сам браћо иосејао мало кукуруза, кромиира, пасуља и другога зеља. . . Његов плот одграђен: па ти брате и његово ииле, ћурка, кокошка, говече, свињче и све то по вазда око моје куће и по мојој башти, изтерујемо и ја и сешка и онај шаров што ми га поклони један Вла из Подгорца, па све бадава!.. Јуче тако око мале вечере, имам шта и видети; његова та кр-