Отаџбина

СЕЉАДИ

5

мача, на којој нема ни две литре сланине, сав ми је пасуљ изрида, ја појурим за њом, а шаров је некако стиже те јој окрвави лево уво, крмача наже онако поплашена те се скљешти у неке врљике, па како је мршава ту је сав десни кук одерала. .. Кмет Јова је од једа и пакости сав позеленио: — Е гле ти пасије колено, где баш хтеде да ме утера у лаж! . . Али ће те скупо стати! чекај се ти мало!. . . Ти брате Авраме и ти деда Мило, били сте још од јутрос код моје куће, видесте сироту крмачу како је лопов осакатио ? . . Па јел онака као што ја кажем ? — Јесте кнеже Јово, рекоше оба у један глас. Брат Аврам је имао неку парницу код општинског суда, а деда Мила беше биров. . . — Дакле браћо, шта ће мо сад? рече кмет Јова. . . Ја браћо нећу да судим, ево нека суде моји помоћници. . . Еако они кажу, мени ће бити право. . . . — Ми ка велимо да ће бити право и по закону да плати крмачу, а за она друга зла што ти је починио да му одвалимо десетину, двајесг — па други пут да недира што је туђе, па ма чије било, а толи кметово !. . Оће л бити тако право браћо ?. . Људи који нису имали никаква посла са кметовима, згледаше се и ћуташе, а они који су сваки дан и час око кметовских врата чепали, они одобраваху... — Па лепо Столе синко!. . рече брат Аврам: Оно знаш и сам како иде по закону, писи више дете, учинио си штету, богме је мораш и платити — а батине ти служе за памет ! Та зар би ево, баш овај наш кмет Јова био кадгод човек да га нису били ко вола у купусу. . . Па ја, па други добри и поштени људи. . . . Брат Аврам је развезао, а имао је вољу још мало продиванити, али се људи ућуташе и баш нико од старијих и ваљанијих људи не одобраваше му говора — а у томе га и Стојан погледа мало испод обрва — па онда окренувши се кмет Јови рече љутито: