Отаџбина

6

СЕЉЛДИ

— Кнеже Јово ! Твоја је стока упроиастила целу моју башту, а онде је Јово цео мој зимовиик. .. Ти си први газда у нашем селу, лепо! Од оца ти је остало, нико ти не завиди;али моје нећеш газити ни отимати па да си баш и капетан. . . А што мн претите батинама ? Хе хе! мој брат Авраме, и ви сукметице! Ако сте ми видели покојног оца на мацкама то ће те и мене!... Очи му севаху од јарости, а образи му нобледише као рањенику комеје одломљено парче ножа у грудима заостало.. . А после, кад му се реч повратила, јасним гласом питаше забленуту гомилу, која га само као кротког и послушнога младића познаваше. — Мене да бију!. . Ко ће да ме бије ? . . Ко су ти што ће да бију сина поштенога старца Илије ?. . . II стиснувши песницу нодиже је више главе, а претећим гласом који се далеко разлегао, на строг одговор позиваше и кмета и сукметице: — Јесте ли ви то, вас троје четворо ? Мли ти кмете Јово мислиш да ме бијеш?... Кметови ућуташе, нико несмеде једне нроговорити, видели су иред собом разљућенога тигра; а кад је Стојаи отишао, онда се кмет Јова мало шеретски насмејао: — Е, јесте ли га чули шта рече ? Баш да си и капетан ! да да! то је као мало и господину капетану иод нос. . . Ал нека, нека! Ви сте све чули! . . . Крмачу неће да плати. . . Батине неће да издржи, а чули сте ја нисам судио!.. Добро, добро, капетан ће кроз који дан доћи. . . А суђен је баш по закону!. . Е, зло се иас осилио! Сељаци се разиђоше ћутећи. . . У оно време не беше у целој Србији механе „ по плану", а у маленоме и сиромашноме Каменцу, баш преко иута од суднице, подизала се једна зградица од плетара, која врло жалосно изгледаше: с ноља неокречена, и са кровином покривена, из нутра пуна дима и чађи; к'ад уђеш, а оно те