Отаџбина

12

СЕЉАЦИ

ладија један пут без душека спава — додаде Јова смејући се — искао бих и од уче неку столицу али у напред знам да ми не ће дати . . . Чудан човек! . . Са сваким депо, и опет му не можеш близу доћи ј ... А ти деда Мило, у јутру ћеш нре зоре, док још нису људи отишли на рад, по селу викати нека се сви скупе уторак пред општинску кућу капетан долази! . . . — А кнеже Јово шта ће бити са оним мојим послом? . . Питаше брат Аврам . . . Сад је прилика да се и та работа сврши. — Брат Авраме, рече Јово, ти си парницу добио али мораш бити човек на своме месту! . . Јесил ме разумео. . . . Стојан ми се млого осилио. . . — И проневаљалио се, додаде г. попа — Ено, баш иза моје куће, та знаћеш ти њу, ону девојку Смиљу, што јој је мати удовица . . . . Е код ње је окукао, ту дан ту ноћ .... Ја пе знам шта да се са овим млађим светом чини? Све ме је страх доћи ће страшан суд. . < Баш се ови људи не боје бога! . . Ето пре светио сам му водицу, ама бар турску нару да је спустио у бакрач, ама баш ха! . . ни црно иод ноктом! . . . зла времена кнеже Јово, и ти брат Авраме, настадоше, старији се не поштују, нити ко попа љуби у руку . . . Све то треба капетану казати, нема ти без батпна ништа ! . . Сад уђе и чича Маринко који се већ наручао: — Време је већ и кући да идете, јес чуо попо, попадија те одавно чека . . . Ха, ха! . . смејао се старац. . . А ти брат Авраме као да си паумио сву ракију да ми потрошиш . .. Треба и сутра синовче . . . И тако се и последњи гости из мехаце разнђоше. * Стојан пз механе оде право кућп својој, после уђе у кућу, помилова своју малу сешку — тако је ои звао сестрицу — па опда скиде са чивилука дугу пушку, обриса