Отаџбина

СЕЉАЦИ

13

је тек онако дланом, потпраши је и оде; мајка гледаше за вим, мислила је да ће јој син у лов. . . — Баш и тај лов, већ ми се досадио! Мало, мало, па хајд опет у лов'... Донесе понеког зеда, по неку лисиду, добије по неки грош за нродату кожу, и то је све !. . А што ја умирем од страха, што се он умори као да је читав дан кладе ваљао, што подере пар опанака . . . То он и негледа . . . Ал хајд! престаће и то, знам ја, и отац му покојни беше ловац, те још какви! ал одкакоје узео мене, ретко му падаше на ум да иде у лов! . . . Све долази и пролази временом .... Да! да!. , Тако се сирота мајка тешила. Ал овај мах, Стојан не оде нраво у лов, него се лепо, све иоред брда чисто крадимице, довукао до поповога плота, приватио се с левом руком за најгорњу ону врљику и као срна прескочио, тако вешто и тако брзо, да га пи сам попин пас није осетио; тек кад је прешао у Смиљину авлију онда је попин гаров залајао — ал онда већ беше доцне . . . И попа и попадија истрчаше али никога нису могли видети. — Мора да је он, рече попа. — Нико други него он, додаде ноиадија, — онаки момак болан па у шта се загледао ?. . Опчинила га је вештица^ није другче! Та само да запроси, ја би му дала моју Недицу . . . Али он занесен, што му се она више нриближује,. он се све више клони од ње. У Смшвиној малој кућици поред ватре седела је Смиља и њена мајка с преслицом у руци, прела је вуну за чарапе, а поред прозора за разбојом ткала је млада Смиља. Прозори беху са пенџерлијом излепљени, па је светлост била доста тамна, од прилике као на Ремброантовим сликама; ал оиет си јасно могао у тој полусенци разликовати дивоту цртица сироте девојке: високо чело окружено са густим црним витицама, изгледало је као од карарскога мермера, од густих трепавица падала је тамна сенка на ружичасто округло лице, румене усне изгледале су као да