Отаџбина

14

се смеше, као да снивају о леишим данима, који тек могу доћи, а нод белим зубуном развијаху се два сунчевим зрадима не додирнута пуиољка, а овамо мали прстићи играху се по беломе платну, час по час свезујући изпрекидане жице. Мајка је са задовољством гледала у дивну јединицу, па је смешећи корила: — Смиљо душо! много ти се жице кидају? шта је то дете моје? А то је значило: Смиљо, ти на нешто друго мислиш \ Можда је мајка имала и право, јер им Стојан већ два три дана није био да их походи, па и сама мајка и ако се смешила опет је била брижна: шта ли то мора бити те ми Стојана нема ?... И она га је радо имала... А Смиља ?.. Она је сирота умирала за Стојаном, волела га је свим срцем и душом, па му и опет никад не рече: ја те љубим Столе мој!. . . То неби она за живу главу казала, то би била срамота! .. Е тако ти мисле наши сељаци; таки су њихови појмови о љубави. Кад је Стојан ступио у кућу, стара мајка Смиљина радосио скочи са троноге сголичице, и пође му весело на сусрет: — Добро дошао синко! 0 од кад те нисмо видели!. . Ти си на нашу сиротињу и заборавио. Да, да!.. А сирота Смиљана је сва претрнула, једва се држала на ногама; кад га је видела побледела је као лист хартије — а после постепено осу се по њеном лепом лицу румен, какву ни један живонцсац није на својим узорима насликао .. . А кад јој је Стојан стиснуо малу ручицу, промуца са својим узбуђеним гласом: — Столе!... То беше све што је умела проговорити . . . Ал често једна једина реч, можда и нехотице изговорена, издајник је најдубљих тајни, што их срце у својој дубини прикрива. Та реч, Столе! беше тако нежно, с таком стрепњом и милином изговорена, да се Смиљанина мајка на те стрепеће