Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

663

се слади или је љубав мучи, час ужива а час се дугочаси — па то је жпвот, то је све истина — али шта се другога тиче такав живот? Шта се то тиче мислиоца кљижевника и мислиода читаоца? Сва та гомила има само спољашње знаке живота, оне који се мењају као Форме које прави песак. Унутрашње, битне знаке сувремена живота ви не ћете наћи у те гомиле: она не мисли и не ради. Оиа не мисли здравом људском мишљу, и не рзди користан друштвени рад — а то је доста, на да јој књижевници који знају колико несвршених послова чека на њих, не поклопе седам великих романа, то би требало да је досга, па да уредништво српског листа не квари таковим романима књижевни укус српске публике... Па послетку то би могло да буде доста, на да наша критика уброји у ред рђавих књига све „Видовданове" романе. Да не пропустимо још једпу околност. Каже се, да су такви романи занимљиви, да их је ради тога пријатно читати и да се могу похвалити бар са те стране. Што се тиче занимљивости ту би смо брзо били готови. Сваки зна да та занимљивост зависи од личног укуса, и да ради тога не може да буде никаква препорука за један књижевни посао. Али ајде да учиинмо једну уступку, па да се и сами уверимо колико је занимљив овај (или ма који други „Видовданов") роман, Занимљивост романа требала би да долази од нашег интересовања за људе о којима се нрича у роману и од самог живота тих људи. Ми смо већ казали да је живот оних лица, с којима нас упознају „Видовданови" романи, такопуст, да се ни једног здравог читаоца не може ни најмање тицати. А кад нам није стало до живота тих људи, онда не маримо ни за сам ромаи, и онај мали степен занимљивости, који изазове и задржи у иама читање романа, не долази ни најмање отуда што би у роману било ма чега да привуче нашу пажњу, колико долази отуда што је писац тако „пикантно" распоредио своју пусту приповетку, да се чнталац непрестано налази у неким иејасним загонеткама. Обичио се ту иза сваког лица крије велика и па сваки начин најчуднија историја. При погледу на један крстић ту се пренеражује и мал не долази до беснила, најобичиије иначе ствари постају у тој комедији побудом за највеће изненађење и најсилнији душевни потрес. Невина шетња на једап пут се претвара у изненадни састанак двојице који се толико година пису видели и који се држе за умрле. Иза сваке речи која се ту каже или која се чује кад други каже, настаје