Отаџбина

666

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛКД

мора бити цедо, засебно, живо биће, које се креће по своме закону, има свој парии круг и дотиче се света само за то, да га као храну узме." Цвијети су иентаметрисана трогодишња историја Србије. Јесте ди читади трогодишњу историју Србије од С. Мидутиновића ? Кака раздика између ње и Цвијети! Њу је писао песник; сдике, описи, подитика — све је песничко. У Цвијетима је песничко-кадуп; раздеди, појави, монодози, дијадози и т. д. Иначе је драма „скроз историјска." То ће тодико рећи, кодико скроз бесмисдица. У историјској радњи вдада закон, пужност, у — драмској сдободпа воља. Без тога нема драмског запдета, нема драмске борбе, а без тога драма — иије ништа. У цедој природи, истина, вдада закон, ади се тај закон у драми види у победи моралнога, а радња је сдободна. „Драмска уметност није сама природа," веди сам Вап. Закони естетични, као и закони природни, изводе се из гомиде чињеница. Естетика а рпоп је дудост. Оно, што је најдеише, најбоље, у песника свију времена и народа, то појетика своди у правида. Она стоје записана у таденту свакога генија. Отуда ХаФИС, Фирдуси, Омир, певају песме, којима се диви свет, и ако нису никад читади „Ве аг4е роШса," и ако су вековима живели пре Л.есинга. Ипак има нешто, што се не да подвести под закон. Свака наука има своје тајие. Тајне несничке естетике стоје под натписом: рое<;а пазс^иг (песник се рађа). Бан те тајне не разуме. Он има куражи, да их зове и „естетичним манама." По њему би „Горски Вијенац" морао бити наказа, што је изузетак од правида. Он је нокдоиик регуде. Али као што ботаника не може да начини ружу, тако пи естетика не може да начини песника. „Само људи" Банове „гдаве" мисле, да естетиком могу постати песници. И као што се леио боље може осетити, но исказати и изанатомисати, тако су и људи, који леио осећају, кадрији оценити створове депоте, песничке умотворе, ио естетиком оковане, у регулу уштапљене двоиожие амФибије. Отуда може бити бољих ириродних критичара но есгетичара. Отуда је Берне бољи но Аристотело, (Ово ће Вану , можда, опет бити „хула на здрав разум!") Његуш је зацело читао мање естетичких правида него Бан; ади кад је дошао до предмета са свим надичпога на Цвијети, ослобођења црногорског од домаћих Турака, није писао „скроз историјску драму," него је нанисао Горски Бијенац, иесму иад несмама, којој нека Бан тражи кдасу, Феду и место естетичко. Бан је својим Цвијетима нашао кдасу и Фелу, али је то мртав, без душе створ; и ми се смејемо лудом