Отаџбина

610

КРАЂА И ПГЕКРАТЈА ЗВОНА

извући; ако ли га не могасмо извући, нека га друг притуче да им ие пане у руке жив." Тако поставе на тле двије дуге пушке у пријекрст, пак се над љим закуну и опросте. Тек први кокоти у селима запоју, она четири , пожапке и на прсте од нога , дођу код свете Петке. Бијаше спредњи зид висок три шежња, а на врх ластовице звоинк и у њему умјештено звоно. Како се пети ? Обађу све око цркве и низ ливаду докде је побито мртвачко мраморје над гробљем. Свуђ влада мртва тишина, стравична самоћа, нитн се што друго чује до јејине, која с иајгорње стручице јаблана гугуће, и кврка жаба у дужпнп. Срећом вађу црковна врата прптворена. Отворе их и уђу побожно. Једно је мадо канђеоце пред дверима цкиљело. Бриступе један по један и целивају нрестолле иконе. У дну цркве нађу мртвачка носила, оплетена прућем, а прошивена блуром и ликом. Пршшу их уз ластовицу црковну као стубе да се уз њих попну на звоник. У то рече барјактар: „Јаћусеприпети на врх ластовице, а ви чувајте сока, ако иоље видите војску, убите га као издајицу, нек мре прије нас, ако ли нађем звоно заглављено тешко ћу га дићи без ударца , пак се бојим да га не опучим." Баци струку да се не омета, дохвати велику пушку лијевом руком, а десном се приљуби носилама, пак стаде да се нење. Тек да се докучи црквеног перваза, пукоше блуре и лико а носила се расплету, и барјактар суноврати на тле без да се обрани. Читав сат изгубе око плетера, док га тврдо вежу конопљем и опет уза зид поставе. Барјактар се попне , пак са звоника помукло рече : „Није звоно заглављено, алијеокоњега понова ; ново му је пружало и тељига ; него уљези један у цркву и остави три плете на олтару да намиримо овај понов, да се не огријешимо светом Нетком." У то барјактар умота својијем пасом звону туцањ, а рукама исколеће клине нз жовица и тури звоно на тле. Била око цркве земља мека , пак се ни чуо пад, ни цикло звоно. Уђедну му конопље у уши , а кроз конопље нрљ, пак брже боље к ждријелу, гђе су их дружина у метеризу чекала. Сви се изреде да целивају звоно , пак придају ногама у беспуће док свану, а кад зора забијели, по што заметну траг, увуку се у једну спилу гђе предане, пак опет странпутицама у трк ноћу, а дању у шуми , док на освић четвртка нри•спију на врх Бјелошкога Сокола. Већ се не крију ни боје, но размотај пасину а пусти туцањ, ударе у звоно до Побора, приморју на велико знамење. Како су их дома дочекали не питај! Нити кога на путу чули ни виђели, а дошли пунанијех ћеса и објуженијех од росе пушака. Свако их љуби, грли, хвали, као да су ускрсли ; но ми се чини да јошт страже звоно од Љешњана : јер ко што чини то и дочека.