Отаџбина

630

ГЛАВА ШЕЋЕРА

Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић... црни се; у мраку не може ни да га види добро. „А што плачеш, мали?" упита га Радан. „Изгубио сам козе, па не смем кући." — „А чији си ти?" Оно цдаче, не хтеде казати. „Оди на кола," рече му Радан. Оно одмах јечући скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад бише иа сред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако са свим извраћено: „Наша глава! ха, -ха! Наша глава! ха, ха, ха!" Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера па одломило оздо један окрајак и загриза. „Не дирај тај шећер!" издера се он на њ, а помисли у себи: „Ово нису чиста посла!" Оно се трлсе и стрпа главу шећера у торбу. Он се оиет окрете напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто на леђа, па све теже, теже.... хоће да га завали натраг. Маши се руком на раме, кад али — шапа! На друго, и ту — шапа! Једва се мало осврте нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже... Већ опажа како му нокти од оних шапа проболи гуњац, па већ дохитају и кожу. Мрдне мало да стресе , аја — још горе притеже! Волови запели једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Еад , али — хоће оно да га обори' Омане да стресе — не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готоео да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденички камен. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби Читав сахат бочио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Оскочи му дете с леђа па наже уза страну. Обазре се и рече: „Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него све једно, ту је глава шећера!..." И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући. II Бога ми, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људма , што пишу у новине и у књиге!. Ама само нека ко год замочи перо, одмах ти ту потегне капетана: те не знам — у црвеним јеменијама с репићима; те — тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те — узима мИт; а већ нос, главу, врат, трбух и ноге немој ни